Ona moja sestraaa, rodila je Aleksandra prvorođenog  13.1. 1993.  Divneee godine za nezaborav. Tad sam upoznala Kebu, jerbo je neko pustio Bregidi džanum.

  • Ko je ovo?
  • Keba?
  • Kebaaaaaaaa, jeeeeeeeees!

U sobi Gogijevi pankeri skaču do plafona, šutka na nivou i drma Bregidi džanum. Od tad najbolje obožavam Kebu jer je obeležio Acino rođenje. Ima da popizdi kad ovo bude čitao, ljubi ga tetka.

Ovaj uvod je samo u svrhu dočeka Srpske Nove godine. Uvek kod Nikolića, Acin rođendan i posle doček.

E, jedne godine – ne sećam se koje, dogovorila se ekipa sa ove Jerkovačke strane, da pravi doček – žurku kod Filipovića. Sa sve decom. Nisam sigurna da li su pošli u školu, ili neki jesu. Abitno.

Niko od nas nema neke pare, ali ima dobru volju. Dogovor je bio da svako napravi nešto za klopu, da se gricne dok čekamo. Pozvali smo i Dacu i njene af kors. Reče – možda.

Skačemo mi sa sve decom, Budić i Tanja sa tri ćerke, Plavojka sa dva sina, kum Vecko, Goca i sada pokojni  Zdravko, Mihailo, Fića Tamara, ja, Jelena i Saša sa čašom na glavi i Iva… Drž, drž.. I Falco, i kralj Kokaina i Keba. Sve.

U nekom trenutku frka. Šta bi.

  • Jes ti pravila carsku pitu?
  • Jesam.
  • Saša se zadavio sa nečim od slanine.

Izlazi Budić iz kupatila, oči mu krvave od povraćanja i kaže:

  • Preprečilo se nešto, nit ’tamo – nit’ vamo. Šta si bre stavljala unutra. Panjeve neke?

Inače, on je gadljiv i ne jede kod nikoga, al’ ovo je hteo da proba i umalo ga nisam koštala života.
Do kraja sam bila panj, drvo, greda, daska.

U neko doba, možda je prošla ponoć, ugledasmo kroz prozor džumlu od ljudi.

  • Jebote, Daca dovodi ceo Jerković!
  • Propašćemo kod Draška, gle šta ih je!

Kad su krenuli da ulaze, nikad kraja! Stan se napunio kao pedesetica u sred podneva. Još jednom je tako bilo, za njen 47mi rođendan. Ali, to je za posebnu priču.

Uglaviše se Nikolići i pridošlice. Drž tamo, deca ’vamo, ljubi ovog, ljubi onog, đipaj levo, drmaj desno..Do jutra.

I, ništa se  posebno nije dogodilo, osim Budića i grede u grlu, al’ nam je bilo lepo.