Potražim sebe često u rečima svojim, da me opet dotaknu neke misli koje su samo tu izašle.

Retko izrečene, naglas.

Retko priznate istine sebi, naglas.

Papiru jesu, neka me trpi.

I ne vidim se ni tada, vidim trenutke u kojima sam pisala, vidim slova.

Lepa slova izašla iz ove glave.

Pametna ponekad, smislena, kao da mi pokazuju onu neku mene koju poznaju samo slova.

Kako sam lagana u tim mojim rečima.

 Nigde težine koju nosim uz karakter.

Nigde krive kičme, teških nogu.

Lagana kao perce.

Kako ova moja glava zavara i mene samu, i slova i reči i misli i sve.

Uopšte mi nije jasno kako to uspeva?

Kako mi to uspeva?

Živim iznad,

ispod sebe,

u sebi.

I to je život valjda.