Iza kulisa noći slušam grmljavinu, koja se valja odnekud. Zvuči umirujuće naspram upornog, jednoličnog, višesatnog, iritirajućeg laveža u blizini i saobraćajne buke koja mi je, manja ili veća, nesnosna već godinama. Gluvo doba noći više ne postoji.

Ne čitam. Ne pišem. Ne spavam. Celo telo doživljam kao neki živ Napor. Moj mir se drugima deli iz robnih rezervi, a rafovi u meni sadrže kutije u kojima još ne znam šta je.

Kako starim, tako namreškanosti, providnosti, venske razgranatosti…čine da samu sebe doživljavam više kao biljku, neki botanički izrod. Sviđa mi se taj trag godina.

Počela je kiša. Želim da me ništa ne boli.

Tatjana Venčelovski – da se ne zaturi savršeno opisano stanje, kao da je moje.