• Zagadio sam život, eto šta sam uradio.
  • Zagadio!
  • Kako? Pričaj naši smo…

Počeo je da plače i priča.

  • Bilo je to pre trideset i više godina. Otišao sam u Beograd na studije. Hteo sam da budem advokat, da branim ljude od nepravde. A ja sam učinio najveću.

Upoznao sam je na fakultetu, koleginica, oboje klinci od devetnaest godina. Zaljubili smo se, voleli godinu dana. Ona je Beograđanka, majku je samo imala, živele su skromno, žena je bila kasirka u prodavnici. Odlazio sam kod njih, podsećala me njihova kuća na rodni kraj, na ovo ovde gde sam rođen i gde ću okončati. Spremala je njena majka studentima pite, musake, sarme, kolače… Bio sam joj drag, zvala me je Džeronimo, ličio joj sam joj na Indijanca iz filma, pa skraćeno Džeri. Tako su počeli na kraju svi da me zovu. Ona, Mila moja, stvarno je bila mila i volela me je toliko da mi je pesme pisala.

Tog nesrećnog vikenda njena majka je išla kod sestre da se vide i da se malo odmori. Bila je sigurna jer sam ja bio tu. Obećao sam da ću je čuvati i da ne brine.

Ostali smo sami. Društvo je bilo tu preko dana pili smo, jeli, i uveče su se samo izmigoljili i otišli, u dom, kućama. Smejali smo se.

Legli samo na krevet da gledamo televizor, film neki. Kao da je nama bilo do filma. Ljubili smo se, milovali i  ja sam počeo da gubim kontrolu. Sve je ukazivalo da TO treba da se desi tu noć, bar u mojoj glavi. Više od godinu dana nismo otišli dalje od poljupca, šta više čekati.

Rekla je nemoj.

Rekla je neću.

Mislio sam da je stid, da se femka, ne znam šta sam mislio jer mi je mozak otkazao.

Uradio sam TO.

Plakala je, sve vreme je plakala i govorila da mi je lepo rekla da neće. Zašto sam to uradio. Silovao sam je.

Rekla mi je da idem u dom i da ne želi više nikad da me vidi. Tresla se, plakala iz kupatila, i ja sam se pokupio i otišao.

Mislio sam da je to nešto prolazno, pa legla je sa mnom u krevet, mazila me je gde ne treba, htela je. Šta se odjednom predomislila. Kakvo silovanje devojke koju voliš?

Šta sam uradio… kako sam to mogao.

Majka je našla kada se vratila s puta našla je u ćošku sobe kako plače. Odvela je u bolnicu, ostavili su je na psihijatriji dva meseca. Kada je izašla, nije više bila osoba.

Svi su me zamrzeli, prezirali, izbegavali.

Išao sam, izvinjavao se, plakao…Vrata se nisu otvarala.

Rekli su mi da me nije tužila i da je to dovoljno da se sklonim iz njenog života.

Jednom sam ih video. Mila je gledala tupo, majka je vodila pod ruku.

Hteo sam da se ubijem, ali štetu ne bih popravio. Mila je ostala u svom svetu. Šta se desilo u njenoj glavi ne znam, i dan danas ne znam.

Prekinuo sam studije, vratio se ovde na selo kod roditelja, sahranio ih i sad čekam da i mene smrt uzme.

Ne znam šta je s njom, nikada više nisam otišao u Beograd, nikada nikoga nisam pitao. Nestao sam.

Nestao sam i u sebi. Moj život se završio tada. Ni jedna žena više nije bila u mom životu.

Zagađen sam i neka umrem sam.

Ovo je priča o silovanoj ženi, koja se nije izborila sa traumom. Ostatak života je provela u manastiru kao monahinja.

Ovo je priča o čoveku kog je živela savest i koji nije mogao da se ubije. Živeo je mrtav. Kao i ona.