Može i bez ljubavi

Bože, kako je ona dosadno živela!

Svaki dan je bio isti.

Udala se, da bi se udala. Umela je da odabere mirnog, lojalnog i vrednog muškarca. Nije ga volela. Prijalo joj je da pričaju o nabavci hrane, vremenskoj prognozi, odlascima u posete kod ovoga ili onoga. Zajedničkom gledanju filmova. Njegovo pristajanje i mir je bilo sve što joj je trebalo u životu.

Ustajali su u isto vreme za posao. Pili su kafu i gledali vesti. Komentarisali su poskupljenja, frizuru neke tamo, vremensku prognozu i šta će obući. Mislila je o tome da li je dobro to što je prethodne večeri ispeglala i spremila da obuku.

Vozio je do posla, radila je u firmi koja se bavila komercijalom, javljala se na telefon, zvala, nudila proizvode, zapisivala narudžbine, kopirala ih i ostavljala na sto gde treba. Na pauzi je pričala s koleginicama o receptima, zimnici, učestvovala je u rođendanskim skupljanjima novca za neku koleginicu ili kolegu. Svi su znali da je udata, videli su ga. Ali, bukvalno o njoj ništa nisu znali. Umela je vešto da okreće teme na neutralan teren. Opšte teme. Nije čak ni pričala o njemu, ni gde su  išli, ni šta su gledali, gde su putovali, zašto nemaju decu. Nikada se nije preterano ni smejala, niti pokazivala bilo koju emociju.

On je radio u banci kao službenik. Smeran, tih, u brojkama, obračunima, ispunjavanju izveštaja koje je predavo šefu. Nikada nije napravio grešku. U pauzi se osamljivao, jeo spremljen sendvič. Sa kolegama se pozdravljao u prolazu, klimajući glavom ili se uljudno javljajući. Znali su da je oženjen, ali nisu znali ko je ona. Nisu znali ništa o njemu, osim da ga žena (verovatno), spremi za posao, odelo i košulju, da malo priča i to je sve.

Odlazio je po nju na posao, zajedno su išli u prodavnicu, kupovali su hranu, spremali je, jeli, gledali televizor i to je sve.

I onda se isprepliću ljudi, kako već to ume da bude, iz njene firme i njegove banke, pojedini ljudi na nekoj sedeljci i krene priča o ničemu, i stigne se do njih. I svi do jednog su na kraju bili zbunjeni. Niko ništa nije znao o njima, a provodili su godine po osam sati sa njima. Bilo im je sve čudno.I niko nije imao ni jednu informaciju, mišljenje o njima. Delovali su kao nevidljivi ljudi koji postoje među njima. Na kraju su se i uplašili i rešili da malo pričaju dublje s njima, da probaju da saznaju ko su ti stranci koji rade sa njima, ne druže se sa njima, ne pričaju i ne znaju ko su i odakle su došli.

Sutradan je koleginica na pauzi pitala:

• Gde su ti roditelji?

U sred razgovora o kisleim krastavcima.

• Duga priča, nisu ovde. I slačica treba da se doda u kisele krastavce..

Nastavila je, preskočila pitanje, dala na znanje da ne želi o tome da priča.

Kod njega je kolega više puta prilazio njegovom stolu u pokušaju da ga nešto pita, ali nije uspeo. On ga je sačekivao sa izveštajima i samo je o tome govori. Jednostavno nije imao priliku da ga bilo šta pita.

Ona njemu nije rekla to slučajno pitanje koleginice. Prećutala je, kao što je i mnogo toga drugog prećutala, da bi se zaštitila od odgovora i njemu, kao i sebi.

Čačkanje kolega i koleginica je išlo toliko daleko da su i policiji tražili da se sazna ko su oni.

I saznali su, nažalost.

Njeno trostruko silovanje, prebijanje, izvađenu matericu i beg iz rodnog mesta.

Shvatili su zašto su takvi i bilo ih je sramota.

Od tog dana su zaćutali i pričali samo ono što ona ili on ćuti ili govori.

Njihov dosadan život je bio jedini moguć. Tako su imali kontrolu nad osećanjima, mislima. Rutina ih je spasavala, beg od ljudi i odlazak svakog vikenda na selo, gde su se družili sa životinjama koje su gajili. Njegovog sela, gde je ostao bez roditelja, koga je tetka odgajila i spartasnki vaspitavala da sve mora da bude u tačno vreme.

I ta dosada od njenog/njihovog života bila je lek, terapija za sve njene rane koje je on s poštovanjem negovao. Ali i njegov lek od traumatičnog detinjstva i mladosti sa tetkom koja nije štedela na batinama.

Neki dosadni životi se žive tako da bi preživelo, kad već imamo dat život.
Nikoga ne povređuju, ne mešaju se ni sa kim.

Žive mirno, rutinski, poštujući granice jedno drugog i to je za mnoge vrsta sreće, spasavanje sebe od zlokobne ubijajće prošlosti koja treba da je mrtva, a ljudi bi je oživeli uplitanjem u njihov dosadni život.

Sada imaju psa, koji ih voli bez razloga i koji im upotpunjava sve nedostajuće delove srca.

Nađu se ljudi negde nekako, bez strasti, bez ljubavi, sa poštovanjem prošlosti onog drugog i žive svoj mali/veliki/jedini život kako najbolje umeju. Samo da nikoga nikada više ništa ne boli. To im je cilj.

Cilj, za poštovanje, kao što i oni poštuju jedno drugo.

Šank

I dok je stajala za šankom služila goste odzvanjale su njegove reči u njenoj glavi.

• Ne gledaj nikad gosta u oči. Misliće da je to neki znak, da može da te ima. Gledaj kroz njega dok služiš. Znam kako umeš da se smeješ i mene si tako upecala sa tog šanka.

Tako je i radila, kao vojnik. Najviše je volela da pere čaše i šolje, da gleda u sudoperu i da je niko ništa ne pita, da ne mora da gleda kroz nekoga.

Javljali su joj se, navikli su da je tu godinama. Znali su da ima  nekoga zadnjih godinu dana, jer je postala drugačija. Nije ih više usluživala sa osmehom. Govorom tela je govorila da je zauzeta.

U glavi joj je bilo da bude ispravna, povijala je leđa nad sudoperom želeći da mu udovolji iako je ne vidi, ali je znala da će on znati ako bude nasmejana.

Jednom je sačekao ispred posla, krenuli su zajedno kući. Prošao je muškarac- mušterija i rekao:

• Ćao, kako si?
• Eeevo dobro. – zamucala je.

Počelo je da joj bubnji u glavi, iako ništa nije bila kriva. Znala je da će je on ispitivati. Tako je i bilo, kad su stigli kući, krenuo je:

• Kako sme da ti se javi i to sa ’ćaoo’. On te ne poštuje, rekao bi ’dobar dan’, da si ti normalna. Kakav povod si mu dala da ti se tako obrati a?
• Nisam nikakav majke mi. Otkud ja znam šta je njegovoj glavi.

Nastavio je do duboko u noć da je ispituje, ona da odgovara kao da je kriva.

Prestala je da radi na tom poslu, on joj je našao drugi, isto za šankom, ali prvu smenu da radi. Tako to rade poštene žene – domaćice.

Ponovo je u glavi imala komande, da ne gleda nikoga direktno u oči, službeno da se obraća… Odlazila je na posao sa pritiskom da i taj dan bude dobra, da nikoga ne pogleda, nikome ne nasmeje. Jednom je podigla glavu i pogledala muškarca ispred sebe, imao je divan glas. Pretrnula je od pomisli da joj se dopao. A, jeste. Bio je lep, zgodan, visok i imao je ’ono nešto’. Svaki sledeći put kad je dolazio oblivao je znoj od straha da se ne zaljubi. Išla je na pauzu kad god je videla da on ulazi.

Jednom dok je bila s njim videla ga je u gradu. Paralisala se od straha, da on ne vidi njega. Da ne vidi da joj se dopada, da… Ona je stvarno verovala da on sve čita u njenoj glavi. Nikada više nije dozvolila sebi da digne pogled u nekoga. Počela je da se plaši sebe, svoje senke. On je uvek bio pored nje, u njenoj glavi, svuda. Dok se vozila autobusom ponašala se kao da je pored nje, na poslu isto. On je bio s njom svuda, i dok je kupovala meso u prodavnici, na pijaci. Svuda je ’stajao pored nje’.

 Drugarice.. njih je izgubila. Sve su ’kurve’, sve ih je ocrnio i rekao da se ne druži više s njima. Kod njenih roditelja je bio zet za poželeti, iako njena majka ne zna da kuva, otac je budaletina, brat klinac glupi… išao je uredno nedeljom na ručak kod njih… Videli su oni da nešto nije u redu, pitali je, odgovarala je da je sve u redu. Živela je život po njegovom kroju. Upala je u ulogu poslušnice, mislivši da je to ljubav.

Želeo je dete, tako je mislio da će zauvek biti njegova. Ona koja ga sluša, voli na način koji njemu odgovara, poštuje ga i ne bruka.

Nikada nije ostala trudna iako su svi rezultati bili dobri. Patila je, osećala se krivom, jalovom. To joj je i on govorio.

Strah, krivica  i tuga su postali deo njene svakodnevice.

Na kraju je ostavio, zaljubio se i ta je odmah ostala trudna.

A ona… nakon godina psihijatrije, postala je ’normalna’.

Nikada više nije živela sa nekim. Imala je uvek nekoga, a nekako se činilo da je u svemu tome sama.

Sama i slobodna, sa prijateljima koji su se vratili i držali je dok je padala.