I dok je stajala za šankom služila goste odzvanjale su njegove reči u njenoj glavi.

  • Ne gledaj nikad gosta u oči. Misliće da je to neki znak, da može da te ima. Gledaj kroz njega dok služiš. Znam kako umeš da se smeješ i mene si tako upecala sa tog šanka.

Tako je i radila, kao vojnik. Najviše je volela da pere čaše i šolje, da gleda u sudoperu i da je niko ništa ne pita, da ne mora da gleda kroz nekoga.

Javljali su joj se, navikli su da je tu godinama. Znali su da ima  nekoga zadnjih godinu dana, jer je postala drugačija. Nije ih više usluživala sa osmehom. Govorom tela je govorila da je zauzeta.

U glavi joj je bilo da bude ispravna, povijala je leđa nad sudoperom želeći da mu udovolji iako je ne vidi, ali je znala da će on znati ako bude nasmejana.

Jednom je sačekao ispred posla, krenuli su zajedno kući. Prošao je muškarac- mušterija i rekao:

  • Ćao, kako si?
  • Eeevo dobro. – zamucala je.

Počelo je da joj bubnji u glavi, iako ništa nije bila kriva. Znala je da će je on ispitivati. Tako je i bilo, kad su stigli kući, krenuo je:

  • Kako sme da ti se javi i to sa ’ćaoo’. On te ne poštuje, rekao bi ’dobar dan’, da si ti normalna. Kakav povod si mu dala da ti se tako obrati a?
  • Nisam nikakav majke mi. Otkud ja znam šta je njegovoj glavi.

Nastavio je do duboko u noć da je ispituje, ona da odgovara kao da je kriva.

Prestala je da radi na tom poslu, on joj je našao drugi, isto za šankom, ali prvu smenu da radi. Tako to rade poštene žene – domaćice.

Ponovo je u glavi imala komande, da ne gleda nikoga direktno u oči, službeno da se obraća… Odlazila je na posao sa pritiskom da i taj dan bude dobra, da nikoga ne pogleda, nikome ne nasmeje. Jednom je podigla glavu i pogledala muškarca ispred sebe, imao je divan glas. Pretrnula je od pomisli da joj se dopao. A, jeste. Bio je lep, zgodan, visok i imao je ’ono nešto’. Svaki sledeći put kad je dolazio oblivao je znoj od straha da se ne zaljubi. Išla je na pauzu kad god je videla da on ulazi.

Jednom dok je bila s njim videla ga je u gradu. Paralisala se od straha, da on ne vidi njega. Da ne vidi da joj se dopada, da… Ona je stvarno verovala da on sve čita u njenoj glavi. Nikada više nije dozvolila sebi da digne pogled u nekoga. Počela je da se plaši sebe, svoje senke. On je uvek bio pored nje, u njenoj glavi, svuda. Dok se vozila autobusom ponašala se kao da je pored nje, na poslu isto. On je bio s njom svuda, i dok je kupovala meso u prodavnici, na pijaci. Svuda je ’stajao pored nje’.

 Drugarice.. njih je izgubila. Sve su ’kurve’, sve ih je ocrnio i rekao da se ne druži više s njima. Kod njenih roditelja je bio zet za poželeti, iako njena majka ne zna da kuva, otac je budaletina, brat klinac glupi… išao je uredno nedeljom na ručak kod njih… Videli su oni da nešto nije u redu, pitali je, odgovarala je da je sve u redu. Živela je život po njegovom kroju. Upala je u ulogu poslušnice, mislivši da je to ljubav.

Želeo je dete, tako je mislio da će zauvek biti njegova. Ona koja ga sluša, voli na način koji njemu odgovara, poštuje ga i ne bruka.

Nikada nije ostala trudna iako su svi rezultati bili dobri. Patila je, osećala se krivom, jalovom. To joj je i on govorio.

Strah, krivica  i tuga su postali deo njene svakodnevice.

Na kraju je ostavio, zaljubio se i ta je odmah ostala trudna.

A ona… nakon godina psihijatrije, postala je ’normalna’.

Nikada više nije živela sa nekim. Imala je uvek nekoga, a nekako se činilo da je u svemu tome sama.

Sama i slobodna, sa prijateljima koji su se vratili i držali je dok je padala.