Grada

• Ovo se dogodilo devedesetih. Pričao nam zet, a njemu kolega koji je i akter cele priče.
• Priča kolega kao mu je puna kuća prognanih i izbeglih izBosne – Krajine. Matorih, srednjih, dece. Sa njihovom decom, stan kao sardina. Sve on to razume i ne žali se. Rat je šta ćeš. Al’, muka ga uhvatila. Nema seksa mesecima. Nema gde, stalno neko prolazi, ulazi, izlazi, ustaje, piški – kaki – kupa se. Ni u kupatilu ne možeš. Kaže on ženi (imali su do trideset godina oboje i sitnu decu), da idu na Košutnjak (uveče), u šumu, da se malo opuste. Hoće snajka!
• Odu oni na Košutnjak u šumu, i krenu u akciju u kolima.
• Kad u neko doba kuc- kuc neko na prozor, oni se usrali.
• Panduri!
• – Šta radite tu? Dajte lične karte!
• – Ma ovo mi je žena…
• – Ma daaaaaa žena, ko još vodi ženu u šumu na seks.
• – Majke mi, žena..
• – Jesam jesam mu žena..
• -Aha, kako da ne! Dajte lične karte.
• Uzeše oni baterije uperiše u lična karte. Ista prezimena, ista adresa.
• – Jebote, stvarno ste muž i žena!
• Počeše da plaču od smeha drotovi, počeše i ovi od muke, stida.. ma svega.
• I od seksa u šumi ništa, iako su im rekli da nastave tamo gde su stali. Palo im raspoloženje, stisla se želja.
• Kolega je ujutro sav sjeban prepričavao tugu svoju, a ostali su plakali od smeha. I ja sam dok nam je zet pričao, zato se i ne sećam detalja zašto su panduri došli, šta je bio razlog da im kucaju na prozor automobila, u kojoj su pozi bili, da li su im davali lične karte bez gaća.. ništa se ne sećam, samo tog smejanja u toj nekoj jebenoj večeri devedesetih. Tad je jedino smeh bio spas od svakodnevice koju su nam drugi krojili.
• I u stvari setila sam se ove, i ako ima mnogo anegdota za prepričavanje iz tih, i ostalih godina, kada smo se družili skoro svako veče uz karte, filmove koje smo uzimali iz video kluba kod Grade i kada nam je čaj od matičnjaka i kantariona bio jedini lek za živku. Muškima pivo – i tada i sada.
• I dobro je što još postojimo, matori, sa osteoporozama i ostalim bolestima, tragedijama, tugama, decom (neki i sa unucima), a umemo još da se smejemo ničemu.

Srušeni zid

Znale smo se oduvek. Sretale smo se na raznim mestima. U prodavnici, na ulici, u prolazu uvek. I uvek, ali uvek je bila nadrndana. Nikad da se osmehne, uvek namrgođena kao da mrzi ceo svet. Uvek sam se pitala koji joj je đavo. Ume li da osoba da smeje uopšte, da li je moguće da ide ulicom sa onim mrgudnim pogledom. I kad god sam je ljubazno pitala, kako si, odgovarala je:
– Šta me pitaš kao da ne znaš. Svaki dan mi je isti. A, ti?

• Pa dobrooo.

I razlaz. Šta više i reći.

Nekad je umela da namerno (tako sam ja u svojoj glavi videla), ubrza korak i samo uz ’Ćao’, projuri pored mene.

O, majku ti jebem šta ti je ženo ženstvena.

Mora da sam nekada nešto uradila pa sam je uvredila – povredila (dajem sebi na značaju u sveobuhvatnom svaljivanju krivice na sebe).

Ma zabole je za mene, zato je takva.

I sve te neke misli mi se uvek vrte u glavi kad je sretnem tako nadrkanu.

Pa stanem da motam po glavi, što je uopšte reagujem na nju. Ko je bre ona u mom životu uopšte. Poznanica koju znam kao i mnoge druge. Ali, što me čini toliko nervoznom. Ma, mora da je ona neka skotina.

I vrlo je zanimljiva ova pisana reč, jer postupci ne pokazuju misli, prethodna razmišljanja i ono što nam je u glavi.

I rešim ja da se naljutim.

Ko je bre jebe!

Ej, apsurda ljutim se na nekog u prolazu, na nekoga kome nisam ni bitna.

Hej, sujeto od ega, šta ti je?

Svađam se sa sobom, sa njom i ne znam zašto. Mislim, nisam zaludna, ali me tu nešto čačka.

Rešim da svrtim bes u mir. Da polako razmislim šta je to sa mnom u odnosu na  nju.

Vrtela sam u glavi mnoge naše susrete, nesuvisle i skoro iste izrečene neljubazno ljubazne ulične konverzacije. Setila sam se njenih očiju. Bile su blage. U njima nije bilo namrgođenosti, bilo je svetlosti. Pa onda ona nije skot, nego ne dozvoljava da joj se približim (ako sam uopšte važna ja njoj, kao ona meni). Diže odbrambene mehanizme, spojene obrve, namrgođenost da je ne bih nešto pitala direktno. A, i ne znam ništa o njoj.

I motam ja sve to tako dugo u glavi, i nakon nekog vremena shvatim.

Reagujem jer se ponaša kao i ja. Iste smo. Samo što je ona iskrenija, ne glumi ljubaznost, jebe joj se, takva je. Ne znam kako sebe nisam videla da sam i ja drkoš u tim susretima na ulici.

Rešim da prekinem to. Da nam pobacam te zidove, i da vidim šta ima ispod. Osećala sam da ima nešto duboko u njoj što mogu da razumem. Pozvaću je  na kafu, ako odbije – ništa.

Srele smo se i pitala sam je da pijemo kafu. Njen odogovor je bio:
– Mislila sam da me to nikad nećeš pitati, delovala si kao da te uvek smara kad se vidimo, da si u nekom svom svetu, namrgođena. Naravno da hoću.

Od te kafe je prošlo dvadeset i nešto godina. Pijemo je i dalje.

Ona mi je prijatelj, kao i ja njoj.

Rekla mi je da se ona nije usudila nikada da me pita za tu istu kafu, jer sam joj delovala arogantno, gledala je nešto odzgo. Imam ja tu crtu, ali nisam bila svesna da to radim.

Sve u svemu, prepoznale su se skupljne bore na čelu, odbrambeni stavovi tela, koja nisu trebala da budu između nas dve.

Da moja ’živka’ nije proradila, ko zna da li bi danas bile to što jesmo.

Prijatelji.
Ja sa sobom.

Pijem kafu sama sa sobom, jer sam se prepoznala. Obe sam ja.

Prijatelj sebi, i najjljući neprijatelj ponekad.