Bila je uvek prazna čaša, bočica parfema, kanta. Pojedena kesa čipsa, prazan zamrzivač, telefon, kutija cigareta, pogled.

Ništa nije moglo da dopuni prazninu.
Ništa.

Išla je kroz život skupljajući ljude, tražeći u njima nešto da joj umiri glad zvečanja praznog želuca

Smejala se, mnogo se smejala. Histerično. Tražila je u tom smejanju radost koje nije bilo.

 Nikada.

Polupala je svoj život da bi je boleo.

Nije boleo posle. Ravna crta je i dalje gladno živela u njoj.

Ohola, zjapeća crna rupa je gutala u ništa. U prazninu kojoj je disala ceo život.

Znala je da je bezbolna i to je bolelo u glavi, mislima. Njene reči nisu umele da siđu do krvi i ispune je. Bledilo je vladalo.

Tražila je osećaje u svemu.

Alkoholu, drogi, seksu.

I to je jedino ispunjavalo na tren.

Plakala je, smejala se, valjala se u duplom neosećaju. Otupela za ljude koji su je voleli.

Jednostavno, nije mogla ništa.

I otišla je u ništa.

Zauvek.

Za L.