Film o svetom Nektariju Enginskom, gledala sam sinoć. Od kad sam čula da se pojavio, želela sam da ga pogledam. Čitala sam pohvale, pronalaženje smisla dok je gledan film, duše, dobrote.

U meni je film izazvao sasvim drugu emociju.

Bes!

Nektarije je krajem devetnaestog veka trebalo da bude patrijarh u Egiptu. Narod ga je obožavao.

 Onda ide scena trojice poglavara crkve koji zasedaju.

  • Ne valja on da bude patrijarh. Od njega  nema novca, on daje samo siromašnima. Nećemo imati ništa (parafraziram, ali to je smisao).

Smislili su laž da je izdao tadašnjeg patrijarha Sofronija, on progutao laž od trojice svojih crkvenih poglavara i narede mu da se vrati u Grčku. Razmonaše ga. On je postao ništa.

Slika svih crkvi, svih poglavara, svih ’smislova’ biranja patrijarha.

Mučeni Nektarije odlazi u Grčku, gde nema ništa, čak ni državljanstvo. I sad, ja treba da nađem smisleni smisao što je on nastavio da podučava narod, radi, moli se, spasava bolesne… A ono što mu pripada, eparhija, nešto.. nema.

Odlazi do opštine, kod gradskih poglavara, nailazi na isto. Svi znaju da je prognan, da je ’Juda’. Tu mu jedan dodeljuje Eginu, jer tamo neće niko da ide. Pusto ostrvo.

Mučeni Nekatarije ostaje ono što je uvek i bio. Ponizan, bogobojažljiv jerbo crkva propoveda i religija se zasniva na strahu i pretnjama. Ćuti i dalje dok mu i ondašnji seljani viču da je izdajnik.

Božji čovek!

Džaba ti bog, kad ti ljudi ne daju da im se daješ.

Čitav crkveni i državni vrh su protiv njega. Nema para i vajde od njega, šta oni imaju od ljubavi naroda prema njemu. Ništa. Mislim, crkva ne služi da se moliš, pričestiš, ispovediš, već da zaradi pare koje idu državi.

Nekatrije je napravio ženski manastir sa monahinjama pred početak prvog svetskog rata. On je davao pare od svoje plate kao direktor škole? Pisao je celog života, štampao o svom trošku knjige, zapise. Ma bio je divan i šta s tim? On jedan naspram cele države i crkvenog vrha. Da li se to promenilo?

Optuživali su ga da je spavao sa monahinjama, hapsili ga. On je ćutao, bog je tako hteo. Pa brate Nektarije, preterao ti je taj bog kad ti je dao da se mučiš bez razloga. Zašto bog dozvoljava da ljudska, državna i crkvena vlast budu jači? Kao to je tvoja kazna.

Da se nešto promenilo, sve bi imalo smisla.

Na kraju je umro 1920 u bolnici i kao čovek pored njega je prohodao.

Onda je 1924 stiglo izvinjenje iz Egipta, Afrike, Grčke i proglašen je svecem.

Pa mater vam!

I šta se dešava danas?


Crkve organizuju hodočašća za pare da se ide kod svetog Nektarija Enginskog, naravno pod okriljem države.

Pare, pare i pare. Crkveni biznis.

Ovaj film je učvrstio osećaj zašto ne volim crkve i popove.

I još jedan razlog zašto ne želim popa na sahrani.

Marš bre!