Svako od nas je često ono što nije. Zbog vaspitanja, socijalnog okruženja, porodice, partnera. Ne možemo svuda biti isti i to je tako.

Emotivne povezanosti, nevidiljive, postojeće -su naša radost, i saplitanja na svačije, pa i sosptvene karakterne osobine.

Gorda, drska, bezobrazan osoba kriće svoju ranjivost upravo lošim karakternim osobinama. Jer, ranjiva sigurno jeste.  Onda se ponaša kao dete da bi privuklo pažnju, dobilo ono što hoće. I prezir joj znači, sve što je negativno, da se ne dođe do ranjenog dela. Rana je i napravila takvom.

Lajava, glasna, nesmotrena bića koja bacaju nepromišljene reči, rečenice, nehotice povrede nekoga, da bi se opet sakrila sostveni nedostatak samopuzdanja, intelekta, emotivne praznine – koju ne dozvoljava da iko dopuni. Iz straha od povređenosti.

Oni koji se stalno smeju, ispaljuju viceve, fore, su najtužnija bića. Oni nose maske humora kao štit od istine.

I stomak drhti, kuva, nateže se da prihvata. Prihvatamo i sebe naopake. Mislim, kako otići od sebe iako si krcat manama. Nema šanse.

I svi vučemo ono što nam se zapisalo u trenucma odrastanja, uglavilo se u podsvest i prepozanaje u mnogim dobima, ljudima, situacijama.

Nisam otrkrila toplu vodu, samo bivam razočarana što često sva moja opravdanja ljudi – postupaka, moja dijagnoza opravdavača – neizlečiva, dođe do zida gde opravdanja nema. Onda moram da idem, i teško mi je što stvarno postoje loši ljudi. I što moram da prihvatim da pomoći mnogima nema. I ne mogu napisati opravdanje kao što su nama pisali kad nismo išli u školu.

I iskreno, mene ovo čini tužnom.

A, neke odlaske odlažem – pravdam sebe.