Category: Zelenilo


Nehatlija

27459053_2017065594977347_8583445488831798172_n

 

Elem…
Ej, a kad bi’ vam pričao da sam u studentskom domu „Lola“ slučajno, pijan, omlatio cimerku moje tadašnje cure, znam da mi ne bi verovali.
Kum mi je svedok.
Celo tadašnje društvo je mesec dana samo o tome pričalo.
Pijan došao iz diskoteke u prizemlju, (ko je bio u „Loli“ devedesetih godina zna o čemu pričam) ušunjao se u sobu, ali u krevet levo, a ne u krevet desno, tiho odradio posao da ne budim „cimerku“ moje tadašnje devojke, u stvari moju tadašnju devojku, i što je najgore, zaspao u istom tom krevetu.
Ujutru nas onako zagrljene probudila galama besne mi, u tom momentu već bivše, devojke.
Ja, onako šlogiran, pojma nisam imao šta viče dok nisam skapirao koga grlim, ahahahaha.
U svoj toj galami u sobu uletelo par cura iz susednih soba da vide o čemu se radi, i pazi scenu, ova iznad mene zapenila, ja grlim cimerku koja se sakrila ispod ćebeta i vičem: „Slučajno sam ljubavi. Mislio sam da si ti“, hahahaha.
Pazi kad su se i komšinice povaljale od smeha.
Ovoj mojoj mučenici valjda sve to bilo krivo, i znači kad me je iz širokog luka rknula onom njenom torbom, kako me nije ubila evo ni dan danas ne znam. Istraumiran, posle toga sam birao sve neke cure samo po jednom kriterijumu, da nemaju veliku torbu.
Da li treba da vam pričam da je „slučajno sam“ reč koja se bar dva meseca u našem društvu i šire najviše koristila. Obaška je što su me prozvali Nehatlija, a kum me i dan danas tako ponekad podjebava, ali prekine čim mu šapnem da ću da pričam priču o „da l’ bi ćerku il’ bi’ majku“ … ali to je već neka druga priča….
A da, sa „cimerkom“ samo ostao u vezi još sigurno nekih pola godin, jedino što njih dve više nikada nisu progovorile posle toga…

Kad imaš komšiju, divnog ludaka! Vladimir Božanić.

Advertisements

Mazin trenutak

Untitled-1

 

Od skoro su se pojavila tri cigančeta u kraju. Jedan svira trubu, drugi lupa u bubanj a treći peva. Godina, recimo, između deset i petnaest. Prdavčići.’ Đurđevdan’, je redovni repertoar i ‘Tebi moja mazoooooo pripadam’, nanana. Ulaze u buseve, sviraju i pevaju.
Pre neki dan ispred zgrade, scena za Kusturicu.
Lokalni šljematorijum, sedi na upišanim stepenicama a oni sviraju Mazu. Vitlaju rukama, mrdaju kukovima.

Op, op!

Ojsa!

Ruke u vis!
Pomislih, neka šljema, neka se vesele, neka cigančića, neka i Maze. Bolje taj trenutak sreće, nego gomila drugih, jadnih koje sam zaticala na istim tim stepenicama. Pijani, drogirani, upišani i izgubljeni pogledi, svađe i tuče, policije i hitne pomoći.
Trenuci, jedino i vrede u životu. Kratki, lepi, kao orgazam.
Ostalo je, radni staž.

Moda

43528185_918199831705396_3570561975664508928_n.jpg

Danas, oko dva, vidim kako iz jednog ulaza izlazi riba! Mislim, polovnjača je kao i ja, ali se smontirala kao cupika. Tačnije, obukla se, kao nekada mi jednom godišnje, za doček Nove godine. To na sebi ima zebra bundicu, aljinče crvene boje do kolena, pa red kolena, pa crni čizmaci. I Ooobavezni asesoar, naočare za sunce, a nigde sunca nema, veličine opreme za ronjenje. Kosa dugačka, sa onim modernim forama, gore izrastak, a od pola ofarbana. Tamno do korena ,a dole svetlo plavo.
Ja se bre farbam čim malo vidim izrastak, i davim sve moje drugarice da ne gaje to. Brukaju me.
E mislim se neću da te gledam mamu ti jebem!

Je’l ona kao i većina, misli da svi u nju gledaju, pa će još i kosom da zamahne. Okrenem glavu, namerno i gledam u automobile, videla sam i jednu zabrađenu Libijku, devojčicu. Patike, farmerke, sivi kaputić i sivo maramče.
I gde je pošla u dva popodne tako obučena? I koji će joj moj onolike naočare?
Prošla sam pored nje i nisam htela da je pogledam, nisam htela da joj dam mrvicu mog pogleda, z’inat!
Šta ona zamišlja!
Znam da sam glupa za modu, ali sam za dnevno i večerenje oblačenje.
Ljubomorna sam, garant.

Prašina

kućna-prašina

 

 

Prašina, naša nasušna! Nema ćoška gde je nema. Počev od života, preko kuće, prijatelja, ljubavi pa do reči.

Naizgled bela, a kad je uzmeš u ruke prsti crni. Čudo neviđeno!

Ja se smeškam prašini, posebno onoj koju dobijam kao poklon. Vaspitana sam da se zahvalim kad mi neko pokloni deo sebe, svoje sreće, nesreće, novca.

Posle je psujem! Nekada danima, mesecima, godinama, a nekada ceo život. Sve deluje belo, deluje kao da ću ga duvanjem skloniti, i dunem a ona oduva mene. Vrati me u iskrzalo sećanje, skriveni deo mozga, srca i uprlja me. Opet.

Zaludan posao čišćenja onoga što je fasada, a unutrašnjost ostaje prljava. Zatrpana figurama datima na poklon, od srca. Poklonjene da se otalja poklon. Kupljene na pijaci života, da bi bilo jeftinije, da bi stajalo na polici i podsećalo na vreme.

Prećutane reči bele prašine, zacrne danas, sutra i zauvek.

Bele misli, iznad taloga crnih su iskustvo.

Bolno, ali vredno.