Dečičost

Kad neka deca žive u ostarelom telu.

Kad neka deca postanu zamaskirana stara lica, stara tela i bolesti.

Ali, pogled ne može da sakriju tu dečičost i tu nema prevare.

Voleti živog stvora – goluba, ima li veće sreće, kad nema mlađe.

Ljubav se daje i to sve.

Mi smo ono što dajemo živim stvorovima i ništa više.

Onima koji su zauvek otišli, koji odlaze polako, dajmo najviše što možemo. Kad se sretnu da budu bar ljubavi puni.

Strojev korak života

U mojoj glavi žive neki čovečuljci. Igraju neke igre, svako za sebe. Jedan vuče levo, drugi desno, treći čuči, četvrti skače… a jedan leži k’o mrtav. Kao da oko njega nije skakanje, dranje, vriska, cika. Preskaču ga, gaze, psuju.

Ništa, ne mrda.

Leži, i nema nameru da ustane. I nacrtala sam tu sliku da je vidim kako izgleda. Zamislila sam ga kao Liniju, ali mnogo – mnogo njih. I tačno, svaki Linejčić dođe do negde i onda prazna linija. A, svaki se sapleo o spavača Liniju. I kontam da kad bi taj lenji, uspavani, mrtvi ustao, krenuo da igra, našao bi se red. Mogli bi da igraju neko kolo recimo. I to bi bio sklad, zatvoren krug i Linea(i), u mojoj glavi se vrte u krug. I taj mrtvi – uspavani je njima pravio nered, a u stvari meni jer kapiram da sam ga ja ostavila da spava, a on verovatno i umro. Ako ništa drugo od dosade.

I kako neko može da bude mrtav ako je oko njega život?

Kako neko može da provede život u snu?

Kako se neko toliko uspava da ne vidi sopstvene oči koje su širom otvorene?

Kako neko živi zatvorenih očiju, na svojim leđima?

Zar noge nisu date za korake, pa makar i unazad.

Strojev korak života.

I kako sam uspela da uspavam/ubijem najvažnijeg igrača?

Ili nisam uspela, jer mislim da je živ čim mi je dozvolio da ga vidim i osetim.

Ipak, sve ono što je ’umrlo’ u nama, živo je zauvek.

Sluh bez aparata

Moja majka ne čuje dobro. Ne jedno uvo uopšte, na drugo malo. Nosi aparat za sluh koji joj pomaže – donekle. Sa izgubljenim jednim čulom, njen svet se promenio, a i nama oko nje. Koliko god nosila aparat, upinjala se da čuje, gleda u usta da bi dodatno shvatila, ne čuje jasno, ne može da isprati tok rečenica. Posebno ako više ljudi govori oko nje. Čuje početak rečenice, onda ona u svojoj glavi reflektuje nastavak, na nekoj njenoj zamišljenoj osnovi, da bi imala pojma o čemu se priča. I mnogo, mnogo često omaši suštinu. Shvati nešto sasvim drugo. I uvek kaže:

– Ali, ja sam mislila…

Borba s njenim mislima je zaludna. Ona je u svom svetu tišine, gde misli bujaju. Njene reakcije su burne, kao kod deteta. Njene rečenice su preglasne, odgovori na pitanje koje „misli da je čula“, često su tužna – jer to nije upitana. Shvatila sam – shvatili smo, da ne vredi. Glasan govor jedino čuje – ponekad.

Suživot sa njom nije lak, a njoj je najteže.

Ona ima „opravdanje“, jer ne čuje jasno šta joj ljudi govore. Čuje samo sebe.

Svi čujemo isto, na svoj način.

Naše misli ’čuju’, kao i njene.

Kakav bi svet bio da se čuju misli?

Ne smem ni da pomislim.

Dijagnoza opravdator

Svako od nas je često ono što nije. Zbog vaspitanja, socijalnog okruženja, porodice, partnera. Ne možemo svuda biti isti i to je tako.

Emotivne povezanosti, nevidiljive, postojeće -su naša radost, i saplitanja na svačije, pa i sosptvene karakterne osobine.

Gorda, drska, bezobrazan osoba kriće svoju ranjivost upravo lošim karakternim osobinama. Jer, ranjiva sigurno jeste.  Onda se ponaša kao dete da bi privuklo pažnju, dobilo ono što hoće. I prezir joj znači, sve što je negativno, da se ne dođe do ranjenog dela. Rana je i napravila takvom.

Lajava, glasna, nesmotrena bića koja bacaju nepromišljene reči, rečenice, nehotice povrede nekoga, da bi se opet sakrila sostveni nedostatak samopuzdanja, intelekta, emotivne praznine – koju ne dozvoljava da iko dopuni. Iz straha od povređenosti.

Oni koji se stalno smeju, ispaljuju viceve, fore, su najtužnija bića. Oni nose maske humora kao štit od istine.

I stomak drhti, kuva, nateže se da prihvata. Prihvatamo i sebe naopake. Mislim, kako otići od sebe iako si krcat manama. Nema šanse.

I svi vučemo ono što nam se zapisalo u trenucma odrastanja, uglavilo se u podsvest i prepozanaje u mnogim dobima, ljudima, situacijama.

Nisam otrkrila toplu vodu, samo bivam razočarana što često sva moja opravdanja ljudi – postupaka, moja dijagnoza opravdavača – neizlečiva, dođe do zida gde opravdanja nema. Onda moram da idem, i teško mi je što stvarno postoje loši ljudi. I što moram da prihvatim da pomoći mnogima nema. I ne mogu napisati opravdanje kao što su nama pisali kad nismo išli u školu.

I iskreno, mene ovo čini tužnom.

A, neke odlaske odlažem – pravdam sebe.