Category: Zelenilo


Stanari života

     Svi ti stanari mog života, podstanari, čak i bivši stanari bili  – još uvek su u stvari vlasnici mog života. Mog stana u kom sam provodila vreme, misli, osećanja upravo s njima.

Malo ko od nas je vlasnik svog života, mi smo čuvari vremena koje provodimo u svom telu. Čak i naši izbori bivaju vlasnici naših života.

Usamljenost jedino nas bira, nepogrešivo.

Samoću biramo.

Moje najveće bogatsvo su ljudi, moji ljudi, prijatelji, drugari, hodači istih – naših ulica. Sa svim manama, različitostima, svim nerviranjima koja imamo, brige, nemoći – kada je prijatelj dizalica koja diže.

Porodica nam je data, stanuje u našoj krvi, genetici, ljubavi sa kojom se rađamo – bar bi trebalo da je ljubav. To su podrazumevane vrednosti, ali osećaji se razviju ili ne. Svejedno, povezanost će uvek postojati, jednostavno je tako.

Ali, kad imaš sreću da imaš ljude, da učiš od njih, rasteš, sazrevaš, stariš. Putuješ putevima sreće, nesreće, davanja – bez traženja ičega zauzvrat, pomaganja koje je prirodno, to je bogatstvo. Nemerljivo.

Svako ko je prošao kroz naš život, koga smo povredili, ko nas je povredio, uvredio, ostavio pustili smo to sami. Dozvolili smo da nam kida parče po parče krvavog srca, koje nikada ne zarasta. Pustili smo jer smo to imali u sebi, tako je otpao lošiji deo nas samih. Kao pokvaren zub koji je morao da se izvadi.

Svako ko je prošao kroz naš život dao nam je nešto. Dali smo i mi nešto.

Ja sam uzimala i davala stanarima mog života. Davala sam im ključeve mog života, koristila njihove kada mi je trebao beg iz sopstvenog stanarskog ličnog života.

Živim u životu koji sam odabrala, sa ljudima koji su me odabrali ili ja njih, nebitno je. Bitno je da postojimo, da smo tu, kad treba i kad ne treba. Trebanje je precenjeno, ono je podrazumevano kada živiš sa nekim podstanarski život u istom vremenu postojanja.

I, priznajem u tome sam najbogatija.

Imam ljude, oni imaju mene.

Malo li je za jedan život?

Meni je to čista sreća.

Smetalica

Volela sam ga oduvek, čak i onda kada je postao neko drugi.  A, postao je taj neko drugi, jer je zavoleo. Srce menja sve.

Od onog najboljeg frajera u kraju, na kog su se lepile devojke iz celog grada. Od onoga koji je mogao da bira, bio je odabran. One, koja je umela da da bira najbolje. Bila je malo starija od nas, ali dovoljno da zna. Uzima najboljeg.

Uzela nam je prijatelja, tačnije dao joj se. S’ radošću. Bio je srećan, bio je lud, zaljubljen, zarazan u svom nadahnuću budućeg života.

Nakon vojske, postao je zvanično njen.

Naši snovi, duge noći lošeg vina, dobre muzike, maštanja o fakultetima, putovanjima po svetu, druženju, stalo je u danu venčanja. Stavljena je nepomerljiva tačka. Od tada nikoga od nas nije gledao, video je samo nju. Čak ni našeg druga, kuma mu.

Viđali smo se kad su bile neke zajedničke proslave, dočeci Novih godina, zvaničnih okupljanja, gde je mogao i da ne bude. Ona se trudila da bude korektna sa nama. Nije bila loša, znali smo da ispijamo kafe, pričamo neobavezno, poštovala je nas – njegove drugove iz detinjstva. Često, više nego on. Imala je urođenu inteligneciju, praktičnu, domaćisnku crtu. Volela ga je na svoj način. Žena koja je pre njega mnogo grešila, gazila po sebi, vijala se s pogrešnima. Žena, koja je rešila da se uda i bude supruga, dobra majka njihovoj deci. I jeste bila. Imali su sina.

Mi smo stajali po strani, on nas nije zvao kod njih, a njeno pozivanje je nekada umelo da nas povredi. Kako se on nikada ne seti da nas pozove, zar ne želi da nas vidi.

U retkim trenucima kada smo se viđali u siutacijama kada ona nije bila tu, on je mislio samo na nju. Pričao je o njoj, zvao je telefonom da vidi da li joj nešto treba. Nije umeo da se opusti, a znali smo da ona nema ništa protiv što je s nama.

Ona je postala ceo njegov svet, život, misli, sve. Vredela je te ljubavi, ali ništa osim toga kod njega nije postojalo.

Radovala sam se kada je negde bio sam bez nje. Nadala sam se da će mu biti prijatno što je van kuće, obaveza, što može da se zeza kao pre. Ali, nije. U njegovim ustima je bila ona, nije čak ni sin, samo ona. Umeo je da ispliva na tren onaj naš stari drug, ali se brzo vraćao u jedini svet koji je voleo.

Mi tu nismo mogli ništa.

Ja sam se prva povukla. Shvatila sam da on ima neki film u svojoj glavi, da njeno postojanje, ona kao njegova je njemu dovoljno. Sve preko toga ga je opterećivalo. Nije bio srećan s nama.

Rekla sam mu nakon decenije da sam tu, kad god mu zatrebam, da ga volim, da sam jednostavno tu. Neka me pozove, doći ću. Nije shvatao ozbiljnost mojih reči, jer i tada je žurio da joj kupi pavlaku da bi uveče pravila neki kolač.

Nisam ga više zvala, nije me više zvao. Nije ni ona. Ne znam šta joj je rekao, jer nisam znala više ko je on. Ne znam kakav im je bio brak.

Znam da sam patila, da me i sada boli što ga nemam u svom životu. Vredeli smo kao ljudi, kao prijatelji, kao zajednička prošlost, kao uticaj na zajedničko formiranje ličnosti, ukusa, stila, muzike…Ali, izgleda samo meni.

Shvatila sam da je on srećan i zadovoljan kad je s njom, u svakodnevici koju nosi život.

Kad se sretnemo, zaboli me uvek, ali uvek.

On je stao u nekom vremenu, prostoru, ljubavi, posesivnosti, čak su mu i šale iz prošlog veka. Njega je ljubav napravila čovekom koji voli samo jednu ženu i ostatak sveta ne postoji.

Njemu je tako lepo i ko sam ja da postojim, sudim i presuđujem to.

A, to što mene naši retki susreti u prolazu zabole, to je moj problem.

Postoje ljudi koji su dovoljni jedni drugima, srećni i zadovoljni.

Smetalice im ne čine život važnim.

Napad ispovesti

Odustajanja mi najlakše idu od ruke, za sve one gluposti koje ne moram da uradim.

Moranja padaju kao majski pljuskovi, svakodnevno.

Nije mi se sveo život na moranja, ali na neka i jeste.

Na želje sve manje, jer tražim zidove da se ne strmoglavim sa nesigurnostima.

A, nesigurnosti nas sve okružuju.

Planova nemam. Život ih pravi za mene i za većinu.

Sedim tako i ne znam sutra. Ne znam ništa. Možda će biti dobro, ako zavisi od mene, možda i neće. U zavisnosti od zavisnosti.

I skoro dve godine tako.

Nije floskula, ali stvarno da budemo svi zdravi. U telo i glavu, i ostalo će biti nekako.

Pisaću ja i one moje vrcave tekstove, jer mi je pisanje vazduh, ali kada mi tako dođe. Sad je došlo ovako.

Miki

Do pre deset dana u garsonjeri iznad moje sobe živela je jedna žena. Sama. Živela je tu deset – petnaest godina. Iznad mog života. Zorica se zvala. Komšinica koju sam sretala u zgradi, ispred zgrade. Više od pozdrava, vremenske prognoze, računa u sandučetu, nismo pričale. Fina, kulturna osoba, ljubazno nasmejana, prirodno kovrdžave kose, lepe frizure, kratko ošišana. Ne sećam se kako se oblačila, da li je našminkana, ko je ona uopšte. Budila me je nekada nedeljom dok usisava stana. Kapalo je iz klima uređaja zimi na moju klimu, znala sam da se greje. Nisam obraćala pažnju na zvukove, ne znam da li ih je bilo. Ni godine joj nisam znala.

A, onda je Mica videla u nekom odlasku kod lekara, u avgustu mesecu. Rekla mi je da je mršava, da se trese, da je sin vodi niz stepenice… Nisam znala da ima sina. Ima i snaju i troje unučića. Sve mi je Mica objasnila, konekciju sa Mađaricom iz dedinog ulaza. I da je mnogo bolesna, mnogo.

Ali, ko je Zorica uopšte?

Nije me to zanimalo dok je bila živa, verovatno ni ja nju, kao i ostatak sveta iz zgrade. Ima i takvih ljudi, ne zameram ja to. Konstatujem da postoje ljudi koji se klone ljudi, ili su jednostavno takvi. Tihi, svoji, neprimetni u javnosti.

Onda je videla drugarica/komšinica, takođe ispred zgrade sa sinom, isto takvu. U septembru. Bledu, prozirnu, bolesnu. Zvala me je da mi kaže da se potresla, da treba da idemo kod nje da joj nešto pomognemo. Htele smo, ali nismo znale kako. Imale smo odstupnicu, zid od nje. Naša želja je ostala na tome. Ima sina, snaju i unučiće, pomaže joj neko valjda.

Umrla je prošlog petka na subotu, ni to ne bi znali da nisu videli kovčeg ispred zgrade. Da nisu komšije sa njenog sprata videle nalepljeno obaveštenje Hitne pomoći da je dolazila i da nisu mogli da uđu da obave pregled.

Umrla je sama, u garsonjeri iznad moje sobe.

I odjednom mi se sve ovo sručilo u glavu, bez najave, bez poente i smisla.

Rak pluća je imala, ubio je za dva meseca.

I sva ta patnja, bol, nemoć bolest odvijala iznad mog plafona, čak i ta smrtna smrt je bila tu.

Zabolela me je njena smrt, i ako ne znam ništa o njoj.

Zaboleo me je njen život.

Ne znam sa kim je rodila dete, da li je bila u braku, od kada je sama, gde je živela pre nego što je kupila stan u našoj zgradi. Da li je patila, da li je imala prijatelje, kada je postala baka.. Ne znam.

Znam da je radila nešto u elektrodistribuciji. Da je ustajala svako jutro verovatno oko 6-7, odlazila je dvadesetšesticom na posao, radila je svojih osam sati, vraćala se kući. Uzimala račune iz sandučeta, plaćala je komunalije, i živela obično. Iz mog neuglovnog ugla.

Imala je šezdeset dve godine, kao i moj otac kad je umro.

Penziju nije sačekala da možda uživa u neustajanju, neradu, da putuje, uživa sa unucima.

Njen sin nije stavio umrlicu na ulaz, nismo znali kada i gde će biti sahranjena. Verovatno ni ona to ne bi želela.

I, šta je život?

Ništa.

Jedno veliko ništa koje staje u još veće ništa.

A, Miki koji bi sutra napunio pedeset jednu godinu, otišao je u aprilu. Korona ga je ubila za tri nedelje.

O njemu ne mogu i dalje da mislim da nije živ jer je za života bio vrlo živ u našim životima.

On me još boli.

I sve te smrti se šunjanju u našoj zgradi, odnose one što su mogli još da daju nekome nešto.

Ali, smrt je odlučila da im je dosta.

I ovo moje pisanije nema smisla. Tu je kao trag o našim prolaznostima.