Category: Zelenilo


Ne sećam se svih detalja, nije ih ni pričala, posle sam sklapala srce, reči. Dok je pričala, više sam osećala nego što sam pamtila reči.

Između cigare i srka kafe/rakije  stalno je ponavljala:

  • Majku im jebem svima.

Zaljubila se u njega još u srednjoj školi. Viđala ga je svaki dan jer je radio u pekari, gde je kupovala kifle, pogačice… Bio je stariji od nje, kasnije se ispostavilo deset godina. Primetio je i on mladu učenicu kako ga gleda i bilo mi je drago. Zadirkivao je dok je ona crvenela. Posle svakog letnjeg raspusta ona je vidljivije postajala žena, sve lepša i lepša. Mladi pekar je počeo da je zagleda bolje i da mu se sve više dopada.

Bila je četvrti razred gimnazije, kada je počeo da je čeka posle škole, prati do kuće i ljubi, prvo u čelo, potom iza uha, a onda u usta. Topila se od sreće jer je bio lep ’ko slika’.

Imala je devetnaest godina kada se udala za njega, sa dvadeset je rodila prvog sina, dvadeset dve – drugog.

Kada je počela da mu smeta, ne seća se. Seća se da je znao i trudnu da je opauči po glavi, gađa s tanjirom, hlebom, čašom, papučom. Uvek nešto nije dobro uradila.

Na krastavcu nije dobro oljuštila koru.

Prašina na kandilu, stolu, ogledal u kupatilu je puno bljuzgi…

Dete se dere jer ne ume da ga presvuče, podoji, uspava…

Ručak je bljutav, hleb se ne okreće naopako, previše luka, premalo sirćeta…

Nikad ugoditi, nikad!

A, trudila se kaže. Trudila se da ga zadovolji čak i onda kada je pijan budio u pola noći da imaju seks. Bolelo je, ali je želela da njemu bude lepo, da sutradan bude miran. Plakala je i dugo se tuširala nakon toga, dok je on spavao i ne znajući da je imao. Kasnije je uspevala da se izmigolji, pobegne kod dece u sobu, odakle je vukući za kosu vraćao u krevet i nastavljao gde je stao.

Plakala je majci, ocu…Majka joj je govorila:
– Ćuti, trpi. Ti si ga izabrala, imaš dvoje dece, ne možeš tu ništa. Razvoditi se i brukati nas nećeš!

Otac je ćutao i pušio. 

Trpela je čitavu deceniju. Bilo je dana kada ju je tukao i rukama i nogama, pred decom. Nije glasa ispustila, zbog sramote od komšiluka, dece.. nije ni sama znala zbog čega.

Znali su svi, videli su je toliko puta modru. Videli su je u spavaćici kako sedi ispred ulaznih vrata, izbačena kao kuče, čekajući jutro da se probudi i pusti je u kuću.

Znali su. Okretali su glavu.

Ćuti i trpi.

A onda jednog letnjeg dana, kada je zbog sinove jedinice iz matematike krenuo na nju, zaustavila mu je ruku i opalila šamar. Stao je kao oparen. Onda je dohvatila dasku za sečenje i krenula da ga udara, gde stigne, sagnuo se i počeo da se dere.

  • Jebaću ti majku za ovo!

To joj je dalo još veću snagu, krenula je da baca na njega šta je stigla, tanjire, čaše, šerpu punu hrane, onda je dohvatila stolicu i krenula da ga udara s njom…

  • Samo me još jednom pipni ubiću te! – režala je.

Nikog nije čula ni videla, kaže da je samo podivljala. Sve dok je milicajac nije odvojio u stranu.

Komšije su pozvale miliciju.

Uralala je:

  • Majku vam jebem svima, za mene nikad niste pozvali miliciju. Da vam jebem sve živo i neživo! Stoko…

Plakala je od besa, psovala… milicija je odvela. Njega nije ni pogledala, okrznula je okom slomljenu stolicu.

Napolju je ugledala oca, prišao joj je zagrlio i rekao:
– Vrati se kući.

Tad je počela da plače od svega. Od tuge, sreće, besa nemoći, dece…

Provela je noć u pritvoru, otac isped stanice milicije. Čekao je.

Kad se vratila kući, majka je ušla unutra i nije joj rekla ni reč. To je zabolelo kao da joj je nož zabola u srce.

Pekar nije podneo tužbu, ali je izgubila sinove na sudu.

Razveli su se.

 Ona je bila majka nasilničkog ponašanja.

Kasnije kada su mogli da odluče da li će da žive kod nje, nisu hteli. Odabrali su oca. Majka joj je govorila:
– Znala sam, jesam li ti lepo rekla da ćutiš i trpiš. Sada te deca mrze.

Otac je rekao:
– Neka jedu govna sa njihovim zakonima.

Njena tuga, očaj i bes zbog glupog zaljubljivanja i braka nisu je napuštali. Gledala je decu iz prikrajka svakog dana.

Počela je da pravi sveće za lokalni manastir, učio je monah. Tu je nalazila mir.

Nakon svega, pokupila je svoje stvari i došla u Beograd. Zaposlila se, napredovala.

Danas je jedna uspešna žena, koja je kupila sebi auto, stan, proputovala pola sveta i svakog meseca je slala sinovima novac.

Sagradila im je kuće u selu. Sada su ljudi, uskoro treba da postane baka.

A, pekar se više nikad nije ženio. Dolazile su silne žene, ali su brzo odlazile. Ostao je u njihovoj kući opijajući se od jutra do mraka.

Nije se ni ona više udala, ali nije više nikome ćutala i trpela!

Doduše cvrcne ponekad, nekad malo više… i tad žuč izađe iz nje. Tako sam i ja saznala sve ovo o njoj.

  • Majku im jebem svima!

P.S. Priča zasnovana na istinitim detaljima.

Iza kulisa noći slušam grmljavinu, koja se valja odnekud. Zvuči umirujuće naspram upornog, jednoličnog, višesatnog, iritirajućeg laveža u blizini i saobraćajne buke koja mi je, manja ili veća, nesnosna već godinama. Gluvo doba noći više ne postoji.

Ne čitam. Ne pišem. Ne spavam. Celo telo doživljam kao neki živ Napor. Moj mir se drugima deli iz robnih rezervi, a rafovi u meni sadrže kutije u kojima još ne znam šta je.

Kako starim, tako namreškanosti, providnosti, venske razgranatosti…čine da samu sebe doživljavam više kao biljku, neki botanički izrod. Sviđa mi se taj trag godina.

Počela je kiša. Želim da me ništa ne boli.

Tatjana Venčelovski – da se ne zaturi savršeno opisano stanje, kao da je moje.

Stolnjak

Kada bih mogla, skupila bih sve svoje strahove, kao mrvice posle ručka na stolnjak i istresla kroz prozor. Pustila bih ih da lete dok ne tresnu o zemlju i umru.

Kada bih mogla, sakupila bih sve svoje iskrivljene misli, zapušila bih ih kao što zapušavam kadu se kupam. Ili bih ih oribala četkom i ostavila potopoljene u omekšivaču. Donela bih i stolnjak, potopila bih i njega, da nije kojim slučajem ostala neka mrvica, fleka straha – da i nju oribam.

E, onda ako baš hoće da me muče, neka bar mirišu na neko cveće, a ne kao sada na smrdljivo- zlokobno- nepostojeće, a ogromno skretanje sa običnog života.

Stepenice

Potražim sebe često u rečima svojim, da me opet dotaknu neke misli koje su samo tu izašle.

Retko izrečene, naglas.

Retko priznate istine sebi, naglas.

Papiru jesu, neka me trpi.

I ne vidim se ni tada, vidim trenutke u kojima sam pisala, vidim slova.

Lepa slova izašla iz ove glave.

Pametna ponekad, smislena, kao da mi pokazuju onu neku mene koju poznaju samo slova.

Kako sam lagana u tim mojim rečima.

 Nigde težine koju nosim uz karakter.

Nigde krive kičme, teških nogu.

Lagana kao perce.

Kako ova moja glava zavara i mene samu, i slova i reči i misli i sve.

Uopšte mi nije jasno kako to uspeva?

Kako mi to uspeva?

Živim iznad,

ispod sebe,

u sebi.

I to je život valjda.