Category: Zelenilo


Da sam živa, da ne umirem u svakom danu.

Živela bih.

 Da svaki dan nije juče, živela bih.

 Živela bih sada.

 Iako nisam živa.

 Umrlo je sve što je vredelo.

 Novorođeno, nanovo umire.

U svakom danu. Jer dani ne postoje.

Postoje samo trenuci.

Oni su večnost.

Koja će jednom umreti.

Šatrovačka pesma

Analiza pesme – Stipu gatibo.

Moje posvađivanje se desilo pre desetak godina, i to sa vojskom. Brate, ja kad se svađam, to mora da bude na nivou. Garda, ni manje ni više.

Reč je o pesmi ’Stipu gatibo’. Ja razumela jedno, oni drugo. Pa mi vraćaju, pa zaustavljaju da čujem opet. Jok. Nema mi logike.

Dakle, scena je sledeća.

’ Klela si se, nisi nikada
džaba suze, ma ni izbliza
onda opet kuneš se
samo jedan prije mene bio je..’

Ja sam shvatila da je jedan dio bio. ’Onda opet kuneš se, samo jedan dio bio je’. Tako znam tu pesmu od vremena pre nove ere.

A, zašto sam je razumela drugačije:

’Duboko grlo slabo te odaje’!

Duboko grlo. Znači, oral. Ona je i dalje nevina. Ne kune se džabe.

I onda krenem da razmišljam o pesmi. Sad znam koja je verzija, a ta diverzivna noć kod sestre, sa njenim kolegama, ostala je u analima.

Znači, to njegovo mače malenooo se zaklelo da je nevina, da će ga čekati nevina, šta god. I sad on zna, da ona nije đana. Duboko grlo slabo je odaje. Pa kako? Gde joj je gled’o grlo? Kakve veze ima grlo i kletva i seks i sve?

A, on u stvari zakukava sa ovom pesmom, izigravajući frajera na šatrovačkom. U fazonu: Ne zajebavaj mala, vidim ja da si se ti prckala. Klela si se prvo da nisi, a onda da je bio samo jedan. Pa šta da ih je bilo i sedamnaest? Šta te boli pajko? Nabijaš joj osećaj krivice, šta? Jebalo te duboko grlo!

A onda je potprckava:

’Dragi tvoj da te zamoli
ucini ono, ti si najbolji’.

Znači, ona ima dečka. Šta onda oćeš? Manipulatoru!

I gle stiha, nespojiva mi dela. Ko, šta, koga. Koga dragi sad treba da natakari?

Iz ovoga zaključujem da je ona došla kod njega, ili on kod nje da bi bio frajer i stalno zakukavao da ga pusti i ne zajebava. Znaaa on da je ona prcnuta.

Pa kako je to zaključio, i to je slabo odaje duboko grlo. Jel ona to slabo kukala, slabo se pravdala, šta?

I sve vreme je zove mače maleno. Kao on joj tepa, a u stvari je već kurva po njemu. I ono. ’mojne meni to’, baja. Nije on siso vesla!

I brate mili, bolja je moja verzija.

’Jedan dio bio je’, i ona je i dalje đana i tačka.

Ne znam ko je Tifi pisao pesmu, dobar je ritam za mlaćenje glavom, al’ reči niđe veze.

Može biti da sam ja glupa, ali bih stvarno volela da znama kako duboko grlo slabo odaje?

Ženska leđa

U mom selu kafana je bilo najviše. Uvek pune. Sećam se tih letnjih večeri kada se domaćini spremaju da idu u kafane. Žene, podrazumevalo se da ostaju kod kuće, jer šta će one u kafani. Mislim da čak tada ni konobarice nisu postojale, samo konobari. Od žena u kafanama mogle su se videti samo kafanske pevačice.

A žene, one koje su čitav dan prale na ruke, kuvale ručak, čuvale decu, ostajale su da dovrše šta je preostalo, okrune kukuruz, otrebe boraniju za sutra, oštrikaju nešto, daju deci večeru i spreme ih u krevet. Potom bi i one legale, čekajući dok ne zaspu, pijane muževe da se vrate kući. Ponekad bi, ako baš moraju ili baš hoće, vodili sinove – dečake u kafanu. Da se pokažu da imaju naslednika, ili da od malih nogu nauče šta je kafana. Viđala sam sirote dečake kako umiru od dosade dok im očevi piju, kartaju se, svađaju a nekada i potuku. Ćerke se ne vode u kafane, čak i ako im je majka bolesna. Ostavljaju ih u komšiliku, kod rodbine. Ne ide da se one vucaraju među muškarcima.

Pijani su umeli da ih tuku pola noći, vode iza kuće da ne čuju deca i opšte s njima, traže večeru nakon svega. I ujutro kao da se ništa nije dogodilo. On na njivu, ona za šporet ili u baštu, štalu.

Izlazile su iz kuća oplavljene majke, žene, krezave, krile su svoju sramotu maramama i nastavljale dalje svoj jadni život. Videle su i onu komšinicu, i prija je isto tako, i zaova je i… Tako treba. A onda su znale da kad dođe mlada snaja u komšiluk i vide joj plavu šljivu na oku, da je ogovaraju. Kako ne ume da kuva, kako joj je prljav veš i da je u pravu što je mlati. Tako su se tešile, tako su decenijama jedna drugoj bile vuk.

Tako su vaspitavale svoje ćerke, pre trideset – četrdeset godina koliko ja pamtim.

Tako su  i danas žene divne drugarice, podrška i imaju razumevanja za svoj pol.

Tako opravdavaju sebe, svoju superionost i tako nešto se njima nikada ne bi desilo.

Da su sve žene takve, valjalo bi da se istrebimo iz odmah!

Politički korektan post

Tog 16.2.2019. bio je rođendan bratove ćerke (moje bratanice). Mica nešto šmrljava, ali ide.

– Nije ti dobro, ostani lezi!

Ne, idem kod moje Coke na rođendan! Pila sam sinoć hladnu vodu iz frižidera, promukla sam.

Uredno laže, samo da bi išla.

Aj kod Coke, pravog joj imena Sanja (ljubi je tetka). Šta ću kad ne šiša Mica sebe dva posto. Ne mogu je ko dete ostaviti zaključanu.

Krenemo, ona da mi pokaže da joj nije ništa, potrči niz stepenice i padne. Stigoh je, u glavi mi već kuk je skršila.. Jok, ustaje ona. Ide dalje. Ja za njom ko siroče.Ulicom sam je držala ispod ruke i molila se da se ne smandrlja na beton. Uopšte ne znam kako sam izvela da je odvedem do brata, ona olabavljena na mene, a nije joj ništa. Da čestitata Coki rođendan!

Sedimo tako, Mica sva izgubljena, krene do kupatila, zanosi se nekako.

Snaja i prija rekoše da je vodimo u hitnu. Brat i ja se složismo. Mica se i dalje kurobeca, ali brata mora da sluša, pošto mene neće.

Aj u kola, stigosmo do hitne, vodi je brat ispod ruke, ulazimo unutra, a tamo tri Roma. Posednemo Micu, a ona će:

– Ovde samo kalafonci dolaze!

Ali se dereeeee, zapušena je.

Jao jao, brat ja se gledamo. Ućutkujemo je. Pogledam ja njih, jedan je imao pogled serijskog ubice, crn k’o noć, maslinastog mantila, farmerki i pogled : jebaću majku svima. Drugi je imao pink majičicu (kratkih rukava), očupane obrve, tetovažice i neki prslučić preko. Njemu sam počela da se osmehujem. U fazonu: Izvinite, izlapela baba lupa.Kad eto opet Mice:

-Jel ova ciganka bolesna kao ja?

  • Mico breeeeeee, ćuti, smiri se. Ao ao ao! Graknusmo brat i ja na nju.

Romkinja (politički korektno), plave kose od pola, gore izrastak, crno sa sedim. Umotana u neku jaknu, i sa helankama na cvetiće. Kašlje, kao ništa.Prozvaše nju i Micu, zajedno. Mi ostasmo napolju.

Aj da pušim. Izađe napolje brat, izađe i pink majica. I krenem ja:

  • Jel vam nije hladno?

Ko velim da persiram da se ne zaleti i jebe nam majku, jer je Mica rekla da su kalafonci.

  • Kaže, ma nije ja sam vrela krv, meni je ovako super.

Onda utrčava brat:

  • Pa ono, nije baš i mnogo hladno.

Seremo ko foke u pubertetu.Prihvatio nas je Pink majica. Pušili smo i pričali da je komšinica koju je dovezao s mužem bolesna već danima. Muž joj nervozan (onaj s pogledom serijskog ubice), iz nekog Železnika, Sremčice ili Kaluđerice su. Zaboravila sam. Izađe komšinica s helankama, on se lepo pozdravio s nama, ovo dvoje odoše do kola.A miii odahnusmo. Kaže brat, da su krenuli, jednog bih možda i uspeo da sredim, ali drugi bi me ugazio.Mica je zapatila bronhitis, a mi smo joj u kolima držali predavanje da ne sme tako da priča. Mogli smo batine da dobijemo da su bili neki drugačiji.Ona je samo ponavljala:

– Pa nisam valjda tako glasno rekla!

Maaaaaaaaa jooooook nisi.

Ljubav prema unuci je bila jača od njene nemoći i bolesti.

Ali, sve se dobro završilo, ozdravila je nakon desetak dana.
A, kalafonska anegdota ostaje da se prepričava.