Category: Zelenilo


Glupa pamet

13412989_1550044778637249_5209168892311674985_n.jpg

Koliko sam malo znala,
sad mi je žao što još manje nisam znala.
Znanje je pošast.
Pametan čovek je glup.
Glup, jer ga pamet stigne kad je najgluplji.
A, tad više ne možeš ništa.
Glup si, pored sve pameti.

Oda živcima

36293794_144522103113791_3420472432245342208_n.jpg

O, živci moji pomereni!
Sećate li se mladosti?
Sećate li se opuštenosti?

Svog nepostojanja?
Naravno, da se ne sećate
bili ste mrtvi tada!


Kako sam vas oživela, kako?
I kako vi sada živite mene?


Majku li vam ološku!

6.3..jpg

bože me oprosti, ima nas raznih

…i taman digoh ruke od TV prenosa, kad se začu ono istorijsko i čuveno, iz hiljade grla: „Uraaaaa!!! Opleti, ožeži, puc puc!!!“ Kalašnjikov! E samo za tu stvar vredelo je istrpeti sve one prethodne mesečine, te kuravle i đurđevdane… I puče oduševljenje na platou u Guči, ustalasa se masa, nebom zapara vatromet, a ja se zaumislih: gle, što ti je Srbin… voli, bre, oružje, i voli da puca iz njega na sve što ima prefiks „pre“… (pre)stolonaslednik, (pre)mijer… itd., nebitno, samo nek se pije i puca, pa nek košta šta košta…

* * *

…i kad je već reč o sahranama, a nije… Radio sam dvadesetak godina skupa sa jednim starijim flegma-likom u firmi, nekim Radojem Miloševićem. Taj je, otkad ga znam, svakoga dana „Politiku“ redovno čitao otpozadi, tj. od rahmetli postera, pa prema napred. A facu je imao belu, k’o Baster Kiton, nikad ne znaš smeje li se ili je u nekoj muci, prosto zakucana faca. I jednog dana, vidno pobledeo, savi novine i prošapta: „Odoh na sahranu, umro mi neki mladi rođak, pa…“ I svi iz ofisa navalismo na njegovu „Politiku“, a tamo stvarno, sve crno na belo, stoji: taj i taj Milošević, u cvetu mladosti, nesrećnim slučajem, itd… I slika. I vreme i mesto sahrane (Novo groblje, u blizini…) i sve kako dolikuje. Ne potraja ni dva sata, a evo ga naš kolega Radoje, vratio se. Prilaze kolege i koleginice, redom, izjavljuju mu saučešće, on ćutke prima, s dostojanstvom klima glavom i napokon, seda za sto do mene, otvara svoje listinge koje je do tada radio, dohvati olovku i nastavi da sravnjuje, ali tiho i pevušeći! Pretrnuh. Da nije odlepio, puk’o? Možda od žalosti, možda od briga, ko zna, pa ga tiho priupitah:

-Jel’ tebi dobro, Radoje?
-Jest’… a što…?
-Pa mislim, zbog te sahrane i tako to… Kako je bilo, pričaj?
-A, na sahrani? Super! Pokojnika su tri puta dizali na „bis“ i četiri puta bacali uvis! Ma ludilo!

A onda je, da drugi ne čuju, samo meni, priznao da je bio na sahranama svih Miloševića na koje bi natrčao u čituljama, kojima je sahrana bila u Beogradu i u radno vreme, a da groblje nije bilo daleko, i da je najbolje kolače jeo na Orlovači, kad je…

E, bože me oprosti, ima nas raznih!

Hogar
14.8.2007.

Kad Slađa zove telefonom

plavi most

au, suncetijebem zvonimi maločas telefon i kaže glas ovde policija zvezdare, jelto stan sladjane r., kažem molim, jeste… a živasamse usrala danije šilja pao sskele, dalekobilo, a on kaže a jelznate vi milenka p. kažem ne neznam, a u sebise mislim, stvarno neznam jedigovna, sem akoto nije bio onaj štomu noću vrištale seksualno zlostavljane devojke kojima oraj izruke nebi uzela, a kakomu jebote ono bi ime dameubiješ nesećamse… ma ima tako, dešavase, dismem da reknem, pa imam malu decu jel tako, pa da, treba meni posle neko da turi eksploziju u vrata, neznam, a i da znam, kurbiim rekla pa nisam ja blesava ko miroslav štomu ondak gorio mercedes… e da, moja kuma smiljakovca, znaš ona štosi pito jelmi rodjaka, ma ona štosi reko daje jebozovna, prešla spalmala na motanje duvana i znaš kolkoje sad mesečno izadje pušenje… ni 20 evra, al samodaznaš, mene opet ako nazovu, jaću lupim slušalicu, nemja živaca za to nekga traže, koijebe toim poso. (klik)


Hogar