Latest Entries »

Ožiljci

Imam silne ožiljke po telu. Na nogama, rukama. Od padanja, sečenja, pečenja. Od rerne, betona, noža, žice, makaza. Ne bole više, odavno ne bole. Boleli su dok nisu zarasli i sad stoje kao uspomena na nespretnost, brzinu, lošu procenu situacije.

Ne gledam ih, navikla sam na njih.

Imam ko zna koliko povreda, ožiljaka, na duši, srcu. I nemam pojma da postoje. Znam da su postojali. Ti ljudi, te reči, ti odlasci zauvek, to detinjstvo, ti krajevi koji se približavaju.

I odjednom se ožiljci probude. Prepoznaju nešto. Reč, misao, sliku, osećaj. I krenu da se otvaraju, bole, cure. Bubnje u glavi nesuvisle misli, nespojene rečenice. Strahovi koče smisao, ili je to srce koje bubnji u ušima?

Bole crne boje koje se slažu, boje prošlosti koje uzimaju avans za budućnost.

I ti ožiljci nikada ne zarastu, iako deluju da jesu

Klovnovske duše

 Moja i tvoja samoća se dobro poznaju.

 Sreću se i šetaju svakog dana.

 Prave grimase jedna drugoj.

 Keze se, ismevaju.

Prkose onima koji su se dali, podelili sa nekim.

 Ismevaju ih u svojim klovnovskim dušama, kao što njih ismeva usamljenost.

Usamljenost, njihova sestra bliznakinja, šeta se iza njih.

 Uvek.

 Čekajući ko će da se saplete, da ga uhvati i odvede u svoju samicu.

Dariva im nesanicu, kao detetu čokoladu kad uradi nešto dobro.

Nije uvek slatko, ono što je lepo.

Ali je lepo dok traje.

I slatko!

Čukalj

Ne, ne nije on nju voleo. On je voleo sebe u njoj, u njenim preplašenim očima. Nije je puštao da ode, govoreći da je voli. A, u stvari nije podnosio svoj poraz. Njega žena da ostavi! Njega! Ko je ona da to uradi!

Šta on da radi kada nema s kim da se igra? Da joj svakodnevno prigovara kako je debela, loše je skuvala ručak, nije mu kupila brijač koji joj je rekao, šta je njega briga što nema, ima da ga rodi! Što joj je kuća prašnjava, što ima majku seljanku, kako mu se gadi njen čukalj na nozi, da je glupa i da džabe čita te silne knjige. Da je jalova nerotkinja, i da je u seksu klada. Da joj smrdi iz usta, da je ogavna, da joj je stomak postao trbušina. Da su joj sise male… jedva mu se diže na nju.

I ona rešila da se razvede!

Govorio joj je da je voli kao prvog dana. Govorio je to svima.

Govorio je da je kurva, da ide da nađe drugi kurac. Da je majka nagovorila da ode, sestra. Neko jeste, jer ona nije sposobna za to.

Pio je, to nije bilo važno. Pa on je bio tužan jer nemaju dece.

Ona tužna?

Ma, kakvi. Sve joj je pružio. Ništa joj nije falilo, osim deteta.

On da ne može da ima decu? Ma ajde, gde on da ne može. Kakve su to gluposti! Zašto da ide da proverava, on to zna!

On će da nađe drugu i da napravi dete, tako će svima da dokaže da nije do njega.

Našao je drugu da bi dokazao, pustio je.

Dobio je dete. Valjda je srećan, i ne smeta mu čukalj na nozi te druge jadne žene.

Čovek pas

U mojim pokrij se – otkrij se noćima, ne spavam – pokušavam da spavam, osluškujem, razmišljam, maštam.

Pre neku noć, po ko zna koji put čula sam psa kako laje.

Laje kao da nekoga doziva. Polako, kao da izgovara reč po reč. U letnjim noćima su mu se javljali drugari iz nekih drugih kuća, ove ne. Lajao je reč po reč. Dozivao nekoga, čekao nekoga. Tako sam ja zamislila.

Rekla bih da je to dvorišni, obični pas, dodž. Možda je vezan kao nekada u selu. Ima svoju kućicu napolju, čuva kuću, a kuća ima ih dosta u kraju preko puta moje zgrade. To je onaj pas kome daju hleb, ostatke hrane od ručka. Možda i granule, šta znam, ali je sam, i napolju je. Hteo je sa nekim da se dovikuje, možda da ga pita kako je, da li mu je hladno, šta je ručao, da li ga je neko pomazio tog dana, pogledao uopšte. Odgovora nije bilo.

Nije od mnogih srećnih pasa koji imaju mesto u kući, pored vlasnika.

On će ih voleti i sutra, jer pas voli zato što je nečiji. Traži mrvu, a daje salve ljubavi.

Kroz tihu, jezivo tihu noć, bez automobila, što je inače retkost, on se čuo kao jedino živo biće na planeti.

Uporno lajanje. Reč po reč.

Nije se osećao bes u njegovom lajanju, strah, očaj, samo potreba da mu neko odgovori na javljanje. Možda mu gazde nisu bile tu, a možda su i spavale, a on se osećao usamljenim i tražio je da čuje nečiji odgovor.

Ležala sam, u pokušaju da zaspim i razmišljala.

On je usamljen i sam. Laje- priča sebi, tražeći nekoga da čuje nečiji glas, kao i mi često.

Čeka nekoga, da prođe ili da dođe, da ponovo bude nečiji. Kao i mi.

On je ostavljen napolju u zimskoj noći, sam. Kao što smo i mi mnogo puta.

On priča svoju priču, sebi. Kao i mi.

Ostavljen je sam sebi. Kao i mi.

On nema izbora, zavisi od ljudi i njihove volje. Često i mi tako.

Nastavlja da laje, da se čuje da je živ. Kao i mi.

Ostavljen u noći, ispred vrata da čeka novi dan, da kad vidi ljude laje od sreće ili se umiljava. Kao i mi životu, jer ga imamo.

Svi smo mi psi, koji lajemo sami, usamljeni, noću, danju. Čekajući pravi, ili bilo kakav odogvor.

On je dobio tišinu, kao i mi mnogo puta.

Sigurno ga je bolela, kao i nas.

Zato je nastavljao satima da priča reč po reč, nadajući se odogovoru. Kao i mi mnogo puta.

Odgovora često nema.

On je te noći bio prepušten sebi, kao što smo i mi skoro uvek.

Njegovo lajanje se nastavilo, a ja sam nekako zaspala.

Ostavila sam ga i ja, koja ga je slušala, a nije umela da mu odgovori.

Kao što ni sebi i drugima, mnogo puta to nisam umela.

Odgovori, možda i ne treba uvek da postoje. Od drugih ljudi. Većina je u nama.

A, neka pitanje je i bolje da ostanu bez odgovora.

Ako ima ljubavi, biće dovoljno.