Latest Entries »

Lek

ZSMF_KOM_1

Matori, kad se penzionisao, otišao je da živi u rodnoj grudi mu. Na Kosmaj.
Majko mila, kako je on uživao u zapuštenosti, to je bilo za nevericu. Skraćene pantalone od farmerki, ali ono sve cik cak. Sam je sekao, zabole ga, važno da je njemu dobro. Majice iscepane, flekave, ali njemu osmeh u očima.
Imao je dvorišnog mačora, hranio ga je, ali ga, šatro, nije puštao u kuću.
Dao mu je ime Marko.
I onda malo, malo pa čuješ:
Marko idiote!
Marko, konjino neopevana.
Marko, bitango!
Marko, seme ti se zatrlo, kamen okamenio!
Jebem li ti majku, Marko džiberu!
Bilo je tu još svega, bolje da ne pričam.
Mi, onako u čudu, šta je jadni Marko zgrešio, torima nam objasni ovako:
‘Dok sam radio, imao sam šefa Marka. Krv sam propišo zbog njega. Kad nisam njemu mogao da jebem mater, sada ću ovom’.
I tako se leče frustracije.
Jadni mačak Marko je bio, jaje, sisa, lopov, pederčina, govno i svašta još nešto.

*********************

Update:
O šefu Marku:
‘Mamu mu jebem, došao izBosne, meni da prodaje muda za bubrege. Ej, dok sam ja jurio ženske po Beogradu, on nije umeo prstom na karti da nađe gde je Beograd’.
Na stranu, što je taj Marko bio i meni šef jedno vreme. U pravu je bio matori.
I naaaaaa još veću stranu:
Unuk mu se zove Marko.
Karma!

Autogram

3714061

Bosna je vazda u meni, i oko mene. Majčini geni. A matori beše Kosmajac, pa kad se posvađaju, umeo je da kaže:
Majku ti jebem, baciću te kroz terasu, al pašćeš na glavu, pa nisam uradio ništa.
Elem, Mica se svojevremno pržila na Boru Drljaču, i njegove sačuvajmebože pesme. Naletim ja na njega, kako izlazi sveže ofarban od frizera.
Priđem i kažem mu:
Moja mama vas obožava, može autogram za nju.
Spremni Bora vadi sliku iz sakoa, i pita koje ime da napiše. Rekoh mu, potpisa se on, sa sve onim, ‘s ljubavlju Bora Drljača’.
Dala ja Mici, a ona se smejala kako nisam normalna, i zadenula Boru između servisa šolja u regalu. Da je gleda.
Došao matori, ušao u sobu i kad ga je ugledao reče:
Pa zar ti je on bolji od mene, majku ti, što moju sliku ne stavi tu!
Toliko o ljubomori u mojoj porodici. Bora Drljača umalo da je rasturi.
A sve se mislim, da sam se slikala tada sa Drljačom sad bih bila hit!

Arzamas, Ivane Dimić

arzamas-ivana_dimic_v

Nisam književni kritičar, nisam kompetentna, stručno da ocenjuem neko delo. Običan sam čitalac, kao i hiljade drugih, i mišljenje o knjizi je samo moje.

Knjiga koje je pisana kao spas, nastajala je sedam godina, od devet, koliko je ukupno Ivana negovala svoju dementnu majku.

Nisam čitala njena ranija dela, ali ova knjiga me je šutnula u pleksus.

Knjiga je sastavljena iz dva dela. Dijaloga majke i nje. Rečenica koje svakodnevno razmenjuju i nerviraju jedna dugu, do srži nervnih zavšetaka. I drugog, gde su Ivanina razmišljanja.

Moja majka je dijabetičar, uskoro ulazi u osmu deceniju života. Pravi se da joj sve dobro, a taj šećer ‘to je nešto što je slučajno naišlo, proći će’. Lekari ustvari nemaju pojma, jer ona ne oseća ništa. Njoj je dobro. I kad je ljudi pitaju kako je, uvek odgovara: Super!

Počela je da gluvi, odavno mi priča priče o onoj iz onog ulaza, što ima bliznace, i kako je se ne sećam…E ta je srela i rekla kako super izgleda. Pa kasirka iz Maksija se šokirala kada je čula da uskoro puni sedamdeset godina. Gica se ona, svakog dana. I šeta, ali od ponedeljka do petka, kao da ide na posao. Vikend je za odmor i nema boga da izađe, sem do prodavnice. Nedeljom se pere kosa, mažu nokti, kao da ponedeljkom opet ide na posao. A radila je četres’ godina. Rutina je održava sigurnom. Kada se pomeri resa na tepihu, odmah mora da je namesti, ako se zapuši lavabo, kuka kao da je smak sveta. Gubi svoj red, gubi sve na svom mestu. I to je baca ili u očaj, ili u u bes.

Ručak je uvek u isto vreme, lekovi, tuširanje, spavanje, šetnja. A slušam je kad priča o nekome, pa nikako da okine ime. Bilo da je reč o nekom poznatom, glumcu ili pevačici. Ne pamti više imena. Grdi me ako odem negde i ne javim se da sam stigla, što satima pričam sa drugaricama, bilo telefonom ili kad dođu, sa internetom, sa svima, samo ne sa njom.’ I kud ne rodi sebi dete’, je redovno, da ima sutra ko da mi donese jebanu čašu sa vodom. Na moje da li se deca zato rađaju, odgovara kao iz topa: Naravno, nego zbog čega drugog! Krenem da objašnjavam i posvađamo se. Kao i Ivana sa svojom majkom. Sve su me boli njeni dijalozi po stomaku, malo iznad i po živcima najviše.

Ivana je zapisivala sve te, nazovi besmislene dijaloge sa majkom, pokazivala svoje nerviranje, bes, nemoć i očaj. A u svemu tome i bezizlanost.  Ivana nije udata i živela je sa majkom, kao  i ja sada. Olakšala mi je dušu, jer kao da me je od toga sramota. Matora kobila, živi sa mamom. Ko zna koliko nas još ima. Ali meni je značilo da će to sada pročitati i uvideti i mnogi drugi. Da mi nismo luzeri, jednostavno, život je takav. Nije se dalo.

Pa sam tražila razliku, njena majka je obrazovana žena, posećivala je pozorišta, koncerte, išla sa drugaricama na ručkove, na koncerte, čitala je gomilu kjniga. Bila je prosvetni radnik. Moja samo radnik, neobrazovana, i ona što dane provodi uz ružičastu televiziju. Razliku, nisam našla. Nema je. Starost i bolest, podjednako jedu razum.

Između dijaloga, Ivana je pisala svoja razmišljanja, osećanja, sve ono što je glupo izgovoriti, što ustvari jedino normalno zvuči napisano. Sva ona duboka ranjavanja, strah, neizgovorenu ljubav i nežnost. Delovi, koji kidaju pore, kore mozga i srca. Spoznaje kada ti roditelj postaje nemoćno dete, ono bezobrazno, koje isteruje svoj inat i bes, jer ne zna da više ne može ništa.

Ivana je dala devet godina brige o bolesnoj majci, više je nema. Verujem da sada drži tečni sapun na lavabou, zbog estetike, kako je njena majka želela. Njoj je majka dala život.

Mene čeka taj put. Bolan i nemoćan.

90 strana knjige:

unnamed

ze

 

Za razumevanje ove kratke storije potrebno je malo zažmuriti, a onda iz petnih žila zaumisliti ono sivo-zeleno vreme šezdesetih, vreme još sivo-zelenijih činovnika koji rano ujutro, čim udju u kancelariju, u mučnoj tišini i žurbi oblače preko svoje skromne lične odeće izlizane braon radne uniforme, a pojedini, preko svega navlače i one crne „rukave“, da se zna – ko su i šta su siroti mali hrčki… Dakle, ovo je pričica o državnim mastiljarama, sa Zakonom strogo utvrdjenim radnim vremenom od 7 do 15 (a sredom produženo) i sa Zakonski precizno odredjenim pravom da istrče na 15-ak minuta u pekaru po burek na Bulevar Revolucije, ili u „Jabuku“ kod tetka Lepe po parizer i četvrt kile leba sečeno napola, radi kasnijeg spravljanja činovničkog sendviča. I tako… Žmurite li?
Potrebno je sad zaumisliti i jednu ogromnu kancelariju sa preko 40 posleratnih teških hrastovih pisaćih stolova (otetih svojevremeno iz boljih beogradskih kuća) sa svim onim potrebnim i nepotrebnim fijokama – stolova za kojima sede i mastiljare po čitav dan i reč ne progovaraju siroti mali hrčki, manji od makovog zrna. Jer, ispred i iznad njih, za svojim ogromnim šefovskim stolom, sedi namrgodjeni Drug Šef i budno motri Dinamiku sprovodjenja radnih Zadataka i Obaveza, od 7 do 15h. A iznad Druga Šefa, u svečanoj beloj uniformi, pomalo strogo (ali pomalo i šeretski) motri i sam Drug Tito sa uramljene slike i kao da poručuje: „zapnite, drugovi, majkuimbožju imperijaljistićku, bolji ste od njih… možete vi to!“
A onda, jednog Onakvog radnog dana, na zaprepaštenje prisutnih 39 sirotih malih, sitnih i nikakvih drž. činovnika, otvaraju se vrata u 9,15 časova i kroz njih, trešten pijan, sav glibav od usputnih životnih uspona i padova, crven i podbuo u licu, provlači se Drug Ž.K. (od milošte i od kolega zvani – Msje Žilijen) i nesigurnim koracima hvata pravac spasonosnog čiviluka. Pošto mu iz prva tri pokušaja ne uspeva da na nav. čiviluk okači svoj blatnjavi kaput, jer ga je sva tri puta promašio, to mu iz četvrtog puta (naravno, na sav užas 39 prisutnih, a posebno Druga Namrgodjenog) nekako uspeva da padne na pod skupa sa nav. čivilukom i gomilom preostalih kaputa.

I onda sledi Dramska, činovnička pauza. Drug Namrgodjeni skače, rokće, sikće i osipa paljbu na Žilijena: „…pijanduro jedna… ću te voditi kod Direktora… će ti dati Otkaz… svinjo jedna pijana… te nije sramota bar od koleginica… d’uzmeš radničku knjiž…“ i slične, na šta Msje Žilijen, dokopavši se nekako spasonosnog ugla sale uz koji bezuspešno pokušava da se uspravi, ’ladno odgovara:
– Dragutine… Kako te, bre, nije sramota da gužvaš moj karakter pred ovolikim kolektivom!?

Kraj kratke priče. Nema više Onakvijeh Junaka, sve su to prekrili paprati, travke i šaš… Ne znam zašto sam vam ovo sve ispričao, a još manje mogu da nadjem Naravoučenije, al šta je tu je…

Hogar S Medaka