Latest Entries »

Dvorište duše

27337366_10159796797530532_2402213258307328530_n

Svađaju se, tuku, ma ubiše se generacije u meni.
Ova najstarija, što od pre neki dan ima pedeset godina samo mudruje. Pa se posvađa sa onom kad je imala čestres’, pa tries’ pet. Po pokuša da shvati oko sebe one od dvaes’ pet, šenses’, sedamedeset.
Pa udri u razumevanja, mudrovanja. Tandrkanja.
Setim se kako su nekada živele generacije u jednom dvorištu. To babe, dede, sinovi, ćerke, zetovi, jetrve, šurnjanje, pašenozi i šta ti ja znam, i sitna deca.
Pa snjaka krene da kuva ručak, muž drekne:
Daj kafu i rakiju!
Ona njemu:
Kuvam ručak, ne mogu sada.
Jebo te ručak, daj kafu i rakiju.
Ostavlja snajka zapršku, trči kuva, nosi kafu.
A onda joj on kaže:
Gle, dete ti palo, a ti ništa.
Svekrva doda:
Pa kad celo jutro kafeniše.
Zaova:
Pa ni ti nisi bolja.
Njen muž na to:
Mrš u kuću.
I lepo.
Svađaju se po ceo dan. Sve generacije. Jebu majku, hrane svinje u oboru, muzu mleko, peru veš i psuju u sebi život i sve.
I uveče svi polegaju pod isti krov i ujutro opet.
I opstaju.
A ja, svađam se sa sobom, jer u mom dvorištu raste nas više. Razmnožili se brate, ko mravi. Rade, ne staju. I spavaju pod mojim srcem.
E tu je najveći zajeb.
Al i ja opstajem još uvek.
Dok ne pojedem mozak.

Advertisements

Ne / prirodna nauka

15036524_1128036543946768_2660816033255146252_n

Ako bih pažljivo hodala, pala bih.

Ako bih pravo hodala,

Skrenula bih.

Dok se saplićem

Ne padam

Dok idem krivim putem

Stižem do pravog.

Pravo i pažljivo

Je za ispravne

Matematiku

Ja živim hemiju.

U mozgu i srcu.

Fizika ionako čeka sve nas.

Dobijena ljubav

15724090_10209909742754879_1291723779_n

 

Svako rođenjem dobije trunčicu boga i čitav život je nosi sa sobom, u sebi.
Nemojte da pobrkate stvari pa da pomislite da je to onaj bog iz crkvenih knjiga što nam broji grehe i zalogaje, upisuje u neki božiji notes dok sedi na nebu i po beleškama šalje ljude na levu ili desnu kapiju posle smrti, ne, taj bog je u svakom od nas iskrica života koja u nekim običnim trenucima učini da sve ima smisla dok tumaramo našim telima po tržnim centrima, redovima za račune ili milujemo bankovne kartice.
Taj bog je ono najiskrenije u nama, ono što nikad ne odraste.

Taj bog u nama je podelio kiflu sa siročetom, jednom je rekao hvala koje si ti zaboravio da kažeš, sledeći put dugo slušao skršenog čoveka kojem je bilo potrebno da ga neko čuje iako su sve obaveze u međuvremenu zakazane propale.

Taj bog nosi u rukama smrznuto pseto kod veterinara, ono što si ga našao pored kontejnera pre deset minuta, prošao pored njega, pa se vratio čak iz treće ulice i pokvario ti sve neke važne planove za to veče.

Večito se čovek bori protiv boga u sebi, ima obaveze, važnije stvari, račune, zvanje, znanje, imanje, trči na sastanak, jer ima reputaciju bokte i svaki put kad osvoji vrh i cilj koji je odavno zacrtao, čovek u prvi mah osetih sreću a odmah zatim i beskrajnu prazninu u sebi.

Kao student nakon poslednjeg položenog ispita.

I dok tako sedi u sobi, zamišljen, uspešan, a beznadežan, prljavim šapama, pravo na nove farmerke se popne to pseto što ga je bog onomad po kiši nosao po veterinarima dok je bilo važnije posla i pokušavao da ga udomi danima dok mu se na kraju nije predao . .

I sve to tako pseći nevažno i besmisleno učini da sve u životu nekako opet ima smisla . .

Jer je ta iskrica, ta trunčica boga u nama veća od svih nas zajedno i nikad nemojte da joj se opirete ili bar ne svaki put . .

Mislim bog je i u muzici, al to je već neka druga priča . .

O bogovima i ljubavi iz pera Milan  Kamponenski

Kapela ček

chek-5

 

 

Vrti mi se film oko Medicinara, pa se setih i nenormalnog, prihvaćenog kao normalno.
Trebao mi je keš, ne sećam se zašto i nebitno je. Nigde nema gotovog novca. Obično smo po trafikama ili prodavnicama, gde nekog poznajemo unovčavali čekove. I to pod uslovom da imaju dobar pazar tog dana, pa da mogu da nam učine.
Rekoše mi tada:
Idi u kapelu, tamo uvek imaju gotovinu. Zna ti Draganče ćaleta, učiniće ti.
Uzeh ja ček i idem. Kapela u Deligradskoj je blizu Medicinara. Idem, kao da je to noramalno.
Ispred ljudi u crnom, kovčezi, suze, venci.
Idem po keš, jer su ljudi za sve to plaćali gotovinom.
Idem da uzmem njihov novac u zamenu za ček, jer mi je hitno trebao novac.
Ulazim u dvorište, prošla sam pored povorki i suza, uplašena, sa sto misli u glavi.
Draganče me dočekao kao rod rođeni, nasmejan, kao i ostali radnici. Njima je smrt posao, kao što je i mom ocu bio, jer je radio u službi mrtvozorstva.
Dobila sam keš uz reči da dođem kad god mi opet zatreba.
Nikad više nisam otišla, čak ni onda kada mi je otac umro.
U tim devedesetim se prihvatalo sve ono što nije normalno. Muljalo se, keširalo, čak i u kapeli.