Latest Entries »

Verska verovanja

 

1380221_10151705222582043_914121748_n

Nema veze što smo u eri interneta, još uvek postoje verovanja koja se prenose s kolena na koleno.

Ja i dan danas, ne smem da uključim veš mašinu kad je crveno slovo. Objašnjenje moje majke je da se ne pere veš na crkveni praznik. Pa ne perem ja, nego veš mašina! Jok. Ona kad čuje da nekome radi vaš mašina, ili vidi okačen veš koji se suši na terasi, na praznik, samo se krsti i govori da su bezbožnici. To verovanje ide dotle, da ne znam za koji praznik se ne sme prati kosa. Aman! Operem ja, ali se bre naljuti.

Paganski običaji! Ništa od toga nema veze sa Verom. Pretpostavljam da je nekada davno, dok nije bilo struje, vode, narod uglavnom živeo na selu, u danima praznika nalazio razlog da odmori. Po ceo dan su na njivi i sa stokom.

Kud bi se Bog  ljutio ako neko nešto ne radi!

Isto tako i nošenje hrane na groblje. Nekada su sigurno sa konjskom ili kravljom zapregom, putovali pola dana da dođu na sahranu nekom svom. Normalno je da će da ogladni i da će mu se dati da jede. Danas, komšija sa sprata dolazi da jede za dušu pokojniku. Pa da sam pokojnik, majkemi, pojela bih ja njega! Izem ti i sofre i ždranja i često pevanja na kraju i onaj prazni tanjir na čelu stola. Pokojnik će da jede! Ja ne idem na ta okupljanja. Ne mogu.

Ne mogu ni pomislim da idem u crkvu da se pričestim. Svi uzimaju iz iste kašike. Gadim se. Par puta sam morala na groblju to da uradim, želudac me boleo iz glave, od gađenja. A postila sam deset i više godina sve postove. Tako sam želela, ali pričest, nema šanse. Pitaše me u čemu je poenta. Nema je, jer Vera je u srcu, ne u zidovima i sa njihovim platežnim predstavnicima. Ispadoh nevernik bokte.

Vera je pokretač svega. Da li u Boga, ljude, sebe, ljubav. Verovanje je nešto intimno. Htedoh da je uporedim sa intimnim donjim vešom, al’ ne ide. Vidi se svuda sa naslovnica, pa ni to odavno nije intima. Na interentu je, ustvari i nema. Ali u verovanju treba da postoji. Bar ja tako mislim.

Ali crveni končić oko bebine ruke ne znači ništa, hrana na grobu takođe, nepranje veša o praznike isto tako. To su običaji koji veze nemaju sa Verom.

I naš neradnički narod, ostavlja imanja, šljive, kukuruze, papriku, žito, hrli u grad i čeka crveno slovo da ne radi, jer zaboga radi za platu od dvesta, trista evra, gura se po prevozu, plaća kiriju u visini plate, al ‘ nema veze, u gradu je. Selo poneo sa sobom u paganskim običajima, zbog kojih se oni dobro osećaju, a ne zato što veruju. Da su verovali, plodili bi zemlju koju im je Bog dao.

I zaista, nemam ja ništa protiv da rade sve to što rade i ne rade, al me zaobiđite sa pretnjama, kletvama i ostalim ničem služećim običajima. Ako je vama tako dobro, meni je još bolje.

 

 

Glumica

 

12356167_964290036977878_1403865650_oTema:
Moje prvo glumatanje.
Ponavljala sam drugi razred srednje škole. Nevezano za temu, sa jednim kecom iz matiša. Uz temu, u tom ponavljačkom razredu sam dobila predivnu profanku iz Srpskog. Milicu Tošković. Spominjala sam je već, i ta žena vide glumca u meni. Beše, valjda, dan škole. Druge Ekonomske. Proslavljalo se u Šumicama u centru za kulturu i sport. Šta treba malim a šta velikim slovom nemam pojma.
Elem, ta Milica je uzela mene, ponavljačicu da glumim u predstavi o Nikoletini Bursaću. Nemam pojma kojoj, ne sećam se. Pošto mi je majka izBosne a odrasla sam uz majku i dekana odatle. Ni tada a ni sada mi taj sleng nije stran. Pričam vala ko da sam se rodila u Bosni kada se nađem sa nekim odatle.
I tako ja glumim sa savšenim Bosanskim jezikom, jedan od glavnih likova, mislim da sam bila neki debeli kuvar. Puna sala za dan škole, svi profani, direktor i pitaj đoku ko sve, a odzada učenici.
Krcate Šumice bokte!
I ide dijalog, piči, unela se ja, pičim… Kad reče mi Nikoletina Bursać:
Golub, Golub moj unuk.
Muk. Jebote.
Golub, Golub moj unuk!
Jebo mater ja ni A.
Gledam u šaptača, mumla nešto, ne kapiram šta. A osećam da crvenim do korena kose.
Opet i jače:
Golub, Golub moj unuk!
Koja replika beše jebemti da ti jebem!
Setih se u neko doba:
Golub, kakvo pitomo ime.
I beše aplauz i pohvale i da sam talenat i da upišem glumu obavezno posle srednje.
Ma kakvi, sjebo me Golub za sve vremena i onaj blam što sam doživela i onih sto sati tišine.

Zaljubljeni utisak

1463702_10205240780320512_9179508764428691902_n

ObOžaaavam tračeve, al baš ih volim. Čujem svašta, nađem se u nečemu, shvatim nešto, napičkam nekog.  I sve istog dana zaboravim.

I skoro, na trač partiji sa drugaricama , čuh (aorist namerno) za devojku koja se zaljubila.

Bila je na moru, u Turskoj. Dan pred polazak upozna lika, Turčina koji radi nešto u hotelu. Pričali su nekih sat, dva i ona je morala da trči da se spema za put u Beograd. U avionu je shvatila da se zaljubila, ali i da nisu razmenili brojeve telefona. Sigurno se pljesnula po čelu i udavila drugaricu sa pričom o tome.

Kako je sletela na Nikolicu, pošandrcala je od tate, mame, brata, koji su jedva čekali da je vide. Smorila se od večere, nema veze što je mama čitavo popodne spremala hranu, bila je nadrkana zbog Turaca. Neka bude Ahmet. Jebo sarmu, rusku salatu, omiljenu čokoladnu tortu, Ahmo je glavni!

Posle je zvala sve drugarice, kuckala na fejsu kako je našla ljubav svog života. Nije oka sklopila cele noć. Gledala je sliku na mobilnom, zaselfačili su se, naravno. Ahmo i ona. Već se videla kao udata sa gomilom šarene dece.

Ujutro je odmah zvala hotel i zamolila da Ahmi daju njen broj, da joj se javi. Videla ga je ona na fejsu, ali nije htela tako, nego da ga čuje.

Pusti je majko da ga čujeee, ne podgrevaj opet sarmu, jerbo ne može jesti.

Prođoše dva dana, njega nema. Zvala je opet hotel, rekli su joj da su mu dali broj. Ona im nije verovala, jer da su mu dali, zvao bi je! Mislim, mora da se i on zaljubio kad je i ona.

Našla ga je na fesju, pisala mu i čeka odgovor. Za to vreme kači pesme ljubavne, citira Mešu, Balaševića, stavlja srčiće i davi drugarice po čitav dan i noć.

Od tada je prošlo skoro dva meseca, od Ahme ni traga ni glasa.

Možda je bio tog dana samo ljubazan, možda je muvao, ali je otišla i šta da radi sa ribom iz Srbije, možda je žigolo u slobodno vreme, možda je oženjen sa tri žene i ima petoro dece, možda…

Možda mi nemamo pojma kakav utisak ostavljamo na druge ljude.

U možda, čudnu rečcu je stala zaljubljenost.

U možda je stala nada, snovi, maštanje…

Mislim da ‘možda’ treba ubiti, jer retko bude istina.

Odjednom

10923200_10204610197428005_6103374996396957783_n

Kao letnji vetar

Odjednom.

Diže prašinu

Vitla prazne kese.

Kao pred oluju

Odjednom.

Mrak

Munje

Trčanje u zaklon

Kao dok lije

Topla kiša

Odjednom.

Snažna

Brza

Mokra

Kao kada se diže testo

Od kvasca

Odjednom

Raste u vangli

Curi napolje

Traži da se peče.

Tako i ja

Sa srcem.

Odjednom se sjuri

Popne u grlo

Ščepa za vrat

I samo voli.