Latest Entries »

Trapava

917173_531384933656378_1999147485_n

 

Mojoj generaciji, a i onima okolo, nije dozvoljavano da budemo deca. Pravila su morala da postoje. Od javljanja starijima, do dranja i vikanja ako napravimo neko sranje.Pravilo je da nema iskakanja, iz zamisli o savršenom detetu.
Ako padnem, što sam pala, gde sam gledala pa do ćuški.
‘Gde si gledala dok trčiš, jer ja treba da rodim normalno dete, a postane sakato. Samo još jednom tako potrči, glavu ću ti otkinuti’.
Sećam se da sam jednom jurila mačku po dvorištu. Isekla sam nogu, na staklo u travi. Čuvali su me baba i deda. Joj, moje sreće što tu nisu mama i tata, već su to oni bili. Nisu se drali na mene, iako sam iz straha odmah obula papuče, koje su se punile krvlju. Sredili su mi ranu i tešili me ceo dan da me neće roditelji tući, da sam to nenamerno uradila. Bila sam u strahu dok nisu došli s posla i videli da je sve ok. O ranjenoj peti nisam ni mislila da li boli.
Naravno da je palo predavanje, u prošlom vremenu. Da ne trčim bosa po travi, da mogu tako bez noge da ostanem, da sam trapava, da,,,
Kad god sam pala, polupala nešto, kupila nešto pogrešno, pokvarila se česma, ne to sam ja nešto drndala pa se pokvarila. I uvek je bila moja krivica. I trapavost, i slučajno oklizavanje,padanje, lupanje čaša, tanjira…
Sve sam morala da budem savršena, a bila sam samo dete koje se igralo.
U večitom strahu da ako padnem, polomim nešto da ću dobiti batine ili predavanje. Ne sme se bre biti dete zaneseno u igri, mora se uvek misliti. Jer oni su se plašili za mene, i iz straha su tukli i urlali.
Em se ubiješ od pada, em boli, em ti još jebu mater.
Znam da nisu umeli drugačije, ali ima repova, i potrebe da budem nepogrešiva, ali grešim brate i to za medalju.
Stalno mi nešto ispada iz ruku, prosipam svašta i savršen nisam ni čovek. Niti ću to ikada biti.
Moje greške su ja.

Advertisements

Obraz gaće

CYtikJwW8AAyAKa

 

Gledam malopre nekog političara, kako priča nešto. Nisam ga slušala, samo sam gledala kako radi ustima, obrvama… Pa pomislih kakve li gaće ima?
Stvarno, kakav donji veš nose ljudi što ih gledamo kao mudovane face, po televizorima?
Da li su obične bele, bokserice ili tange? Da li su sa medama, zekama, žute, crvene ili erotsko crne?
Da li njihove gaće koštaju kao neki lek, kilo pršute ili sobna lampa? Da li idu po silnim Bečovima i kupuju tamo gaće, ili po Amerikama? Ko im pere te gaće? Sigurno plaćaju ženu da im pere, pegla, puši.
A ti Zelena nosi gaće sa pijace od 100 dinara i budi riba.
Madaaaa, ne bi’ ja te gaće menjala ni za jedne njihove!

Oni prodaju guzice, a ja to ipak, hvala, ne bih.

Mirisna romantika

Susenje-vesa001-670x447

 

Rešila sam da napišem jedan romantični post. Noćas mi pao u pamet.
Da bi uštedeli struju, prcnuli državu, pardon EDB. Pardon na prcku u sred romantike. AOoo gle mi uvoda!
Vešovi se peru noću. Rkću veš mašine u po’ noći u većini stanova. Kad je crveno slovo, a čuje se traktorisanje veš mašina, moja majka se krsti, i pita gde su rasli kad ne znaju za red. Ubila me, i odrobijala, da u tim danima operem nešto.
Staru mašinu nam je popravljao Veliki Brat, ortak koji nije sav svoj. Pošto delova nije bilo, jer je mašina bila starija od mene, govorio je da je popravka klasično srpsko budženje. Dok traje, traje. Crkla jadna na kraju.
Ova nova je bila tiha u početku, prvih godinu dana, sad se i ona čuje do prizemlja. I tako, noćas oko tri sam vadila veš, a on mirišeee na omekšivač. Joj divote. Odmah sam kačila manje delove, čitaj gaće, da mi miriše stan. Trenutno je Kokolino, plavi, na tapetu. A decenijama je bio Bohor, iliti Borko kako ga je Mica krstila. Sećam se onog vremena kad smo prali prozore na svakih mesec dana, pa drž tamo, pa rk vamo, i na kraju miriše cela kuća na Borka na zavesama.Lepo miriše, al brate bože na uši mi je više izašao. Onda su krenuli Lenori, dok nismo shvatili, nas pet devojaka, da od njega smrdi veš nakon nekog vremena. Neće taj više ući u moju veš mašinu da mi usmrdi vešove.
Od tada mešamo Ornele, i nemam pojma koje sve.
A divotttttte kad leti ustanem, a ono u sred ustajalog vazduha isparava miris od veša, pa se pomeša sa kafom i duvanskim dimom. Ništa lepše.
A sada, dok se gaće suše po radijatorima miriše mi ceo život na neko cveće, okeane, bebe, i život je lep.

Brka

keep-calm-and-love-lepi-brka

 

Često se zapitam šta ljudi vide na meni, odnosno u meni. Kako ja to delujem, da mi pričaju ono što se priča prijateljima.
Pre desetak godina, radili su fasadu na mojoj zgradi. Radnici na skeli su lepili stiropoL 🙂
Zamoli me jednom Brka, koji je glavni, da im skuvam kafu. Oću, što mi teško.
Skuvam i odnesem na prozor, jer su stigli do četvrtog, mog sprata. Sede Brka na krov susedne zgrade, srknu kaficu i poče:
‘Znaš, moja žena je suva dole. Nema šanse da uguram, a da ga ne oderem. Odustao sam’.
A ja trepćem, klimam glavom i ne umem da beknem. Ni da odem, ni da ga oteram u tri lepe, ni da mu dam savet kako da je pokvasi. Ništa. Muk jebote!
Kroz glavu su mi išle misli da bi Brka umočio u nešto vlažno, al’ što meni priča o suvoći vagine svoje žene. Verovatno bi onda mene. Ma nemoguće, nisam…
Brka i brkinica je bilo mnogo u mom životu. Živa sam ispovedaonica, i ne znam zašto, ali majke mi!
Update: Mnogo mi je žaooo što nisam mogla da vidim svoju facu tada