Sretala sam,
Ljubav
Patnju
Sreću
Nemoć
Zadovoljstvo
Strah
Očaj
Zanesenost
Bol
Radost
Suze
Srela sam život.
I on je mene.
Nisam srela mržnju i
Smrt.
Ostalo je još to.
Život i ja u susretima.
Srećemo se i dalje,
Dok se ne rastanemo zauvek.
Tag Archive: Zelenilo
Meni stvarno nije jasno kako neko voli da kuva, ali majke mi!
Pre neku noć, pošto tad kuvam, pravila sam bećarac. Bećar paprikaš, sataraš – bemliga kako ga sve zovu.
I paz’ posla, jebote!
Prvo sam oprala paprike, šes’ tona. Izbušila da očistim. Semenke još viđam po kujni. Kud su letele, grom ih ne ubio! Dok su se sušile, uzela crni luk da očistim. On me definitivno mrzi. Od mladog, praziluluka pa do ovog običnog. Takođe šes’ tona. Suza suzu stiže, sline cure, majku jebem onom ko ga je sadio. I to po sto puta, pa unatrag! Dok sam ga seckala, ko nogama a ne rukama, ulje se zagrevalo u šerpi. Mlati onim nožem, briši suze i sline laktom, jebem majku i dalje. Bacam u šerpu a ono smrdi lukčina, usmrde mi se kosa, majica, ja, život moj, cela kuća! Seci papriku, pa mešaj da ne zagori onaj lukac. Preznojena skroz. Ko na trkama.
Smanji šporet, pojačaj šporet, posoli lukac, sec papriku. Trč tamo, trč ‘vamo. Ubacila paprike i onda stajala pored šporeta i mešala. Dosaaaaaaadno. Ako dolijem vode, do jutra će se krčka. Mešaj varjačom, pa na prozor da udišem usporeni, divni, pretopli vazduh, dok mi se znoj sliva niz leđa. Onda turila paradajz u toplu vodu da ga oljuštim. Tri tone. Ljušti, skidaj one crne tačkice, sliva se niz ruku, lavabo, radni deo, vrata od sudopere. Kud ode mater mu!
Ljušt malo tu, pa trk s’ umazanim rukama do varjače da promešam onaj luk i papriku i tako sedamsto dvadeset tri puta. Kosa mi sleplljena kao maraton da sam trčala. U sauni sam, opkoljena domaćim mirisima.
Puši mi se. Ako izađem zagoreće sve, ako smanjim vatru krčkaće se do prekosutra.
“Možeš ti to, Radice”, bodrim sebe a znoj mi se već sliva niz noge i pada na papuče i lakirane nokte!
Rk i paradajz, iseckan i odozgore šećera malčice. Neko mi je nekad rekao da tako treba. Nemam pojma zašto. E tu već mogu da izađem da pušim jer paradajz ima vode pa neće da zagori. Ali kako?
Kuhinja mi liči kao da je tu bio boj na Kosovu 1389!
One ljuspe od luka su poletele svuda, vid’ je tamo, gle je vamo. Semenki od paprika samo što na plafonu nema! Sudopera crvena, vrata ušljiskana, lak s noktiju do pola – ko one kafanske drolje.
Sagni se tamo, vidi odande, skupi ovde, onde, trljni tamo, brisni vamo, promešaj bećarac, operi sudove, iscedi krpu obriši ovo pa ono. Pa aaaaaaa! Gaće su mi mokre!
Krčkalo se to nekih nemam pojma koliko, ulazila, izlazila, mešala, solila, biberila, munula jaje na kraju da se stegne i stiže tri ujutro. Ojsa!
Ruke mi još smrde na luk. Zamisli da izađem negde, bre, pa mi priđe mi neki kavaljer da mi poljubi ruku – a ona smrdež!
Najgore od svega što se sve pojede za dva dana i posle opet smišljaj šta.
Guzica je bre naš neprijatelj kao i crni luk i šporet i tiganj i šerpa i varjača i sve krpe i krpičice ušljiskane od brisanja svega.
Neke i zimnicu spremaju. Tek mi to nije jasno!
Živim u nadi da će neko izmisliti tabletu. Popiješ, i to ti bude obrok. A ne ovo drndanje!
Tekst objavljen na sajtu SlovoPres.
Juče mi je drugarica spremala klopu. Kaže pasta sa pesto sosom. Nemam pojma šta je, al’ ću da jedem.
Kaže metni testeninu da se kuva. Metnula. Ona oprala bosiljak, svež, nemam pojma koliko, kaže daj beli lukac, dadoh, kaže daj blender. Dadoh. Ubaci ona u bledner orahe, nemam pojma koliko, pristisnu, drn, drn, preko samlevenih oraha nagura ono lišće od bosiljka. Drn, drn, kaže daj so i daj maslinovo ulje. Dadoh. Soli, sipa ulje, bači tri čena belog luka i opet drn drn. Ja čekam da traži tiganj, ulje, nešto da se kuva, pavlaku, ne znam šta. Kaže ona ma jok bre. Ješećemo živo jebote? Kaže da.
Ju!
Skuvala testeninu ja!
Ona malo metnula putera u tiganj, ugrejala, pa to zeleno iz drn drn, i odozgo kesicu parmezana sljušt. Izmeša sve, pozelene testo! Kaže daj tanjire.
Dadoh. Sva u čudu ja.
Probah. Bokte, ao bokte, kakva klopa!
Nisam uspela ni pola tanjira da pojedem, prejela sam se ko svinja. Jako je, mnogo. I bila sam sita do noćas.
Sipali i mami. Aoo, njena faca, kao kad detetu daš riblje ulje. Kaže, daj onaj sladak kupus od juče ne mogu ja ovo.
Došla sestra, uzela i ona da klopa. Jao, jao što je dobro. Pet puta zamahnula viljuškom i prejela se.
I tako, juče smo bile u fazonu Italije a završile dan sa Nikšićkim pivom.
Ko oće da jede i pravi super je, gotovo za 15 minuta. Al’ recept nek’ potraži po netu ja ništa ne upamtih.
Pogled u ogledalu je govorio
da je dobra, lepa…
Pogled duse je bio cist.
Pogled na telo,
to jeftino davano telo,
kao zamenu za disanje,
to ponudjeno telo,
na tezgi zivota..
Jedino je bilo zivo na njoj.
Zelena Soba 