Sve mi se pobrckalo…

Malopre, ispred prodavnice mi prilazi decko i trazi 20 dinara da kupi hleb, kaze gladan je, rekoh mu da imam soma i da mi je to sve sto imam, samo je ponavljao; ‘Molim vas, molim vas’. Znam da je narkoman, znam za sta mi trazi pare, znam…Rekoh mu, kada mi vrate kusur dacu ti. Roj misli mi je bio u glavi, lik iz prodavnice mi rece, video je sve i gleda ga citavo jutro, oteraj ga u tri lepe narkomancina jedna. Ali obecala sam mu, znam za sta mu trebaju pare, ja za 20 dinara necu propasti, a on ce ih nabaviti na neki drugi nacin…

Mali se setao ispred i cekao, crn deckic od dvadesetak godina, kacketic, naocare…gledala sam ga, nisam znala sta mislim…izasla sam, prisao mi je, dala sam mu 20 dinara, zahvalio se i otrcao preko ulice…Vaspitano dete, persirao mi je, zahvalio se…

Da li sam trebala da mu kazem da cu mu ja kupiti hleb, a znam da mu ne treba za to, a mozda i treba bas za to, mozda ovaj iz radnje lupa…mozda mi se motalo i mota po glavi otkad sam usla u kucu.

Nazvala me drugarica u medjuvremenu i po glasu mi je provalila da se nesto desilo, ispricah joj, da me utesi rece; ‘Njega si usrecila, za sta god ti je trazio pare, a ti neces propasti za 20 dinara i lepo svima’.

Da, tako bi trebalo da bude, a ja se i dalje osecam suntavo, pobrckano…pomogla sam narkomanu da se uradi a njemu je to vaznije od zivota, a to je propast…sve nas to cini nemocnima…Osecam se kao da sam mu krilima pomogla da jos vise ide na dno…mada vec sam ide ka dnu i nasao bi nacina…opravdavam sebe.

Majku mu, kako me ni sitnica ne ostavi ravnodusnom!?

Advertisements