Ceca

 

Ceca je bila jedna obična žena. Komšinica koju srećem tu i tamo. Živela je sama s ćerkom muž je ostavio, zaljubio se u mlađu i nestao. Ceca je bila vredna žena, radila je u robnoj kući kao trgovac. Bila je lepa, naočita crnka kojoj je crveni ruž kao jedina šminka, davao lepotu holivudskih zvezda. Uvek je nosila haljine, kostime, potpetice koje su odzvanjale hodnikom dok je išla ili se vraćala s posla. Mirisala je na jeftine parfeme ili dezodoranse, ali bez obzira na to, svakome je zastajo dah kada prođe pored njega. Ponosno uzdignute glave, isturenih špicastih grudi, dugih nogu, crne kose ošišane na paž i usnama crvenim kao višnja. Sebe je dala Jeleni, svojoj ćerki. Možda je još nekome davala deo sebe ali to nikad nisam saznala.  Vikendom je vodila Jelenu sa sobom u kuće gde je peglala za novac. To joj je bila dodatna zarada jer joj bivši muž nije davao alimentaciju. Ceca je obeležila moju mladost. Divila sam joj se jer je bila lepa, hrabra, vredna i u časovima dokolice mi je gledala u šolju. Dok mi je jurila momke po šolji smejala se osmehom zuba belih kao sneg. Jednim okom ne meni , drugim na Jeleni. Uvek je gledala kao da se plašila da će joj se svakog časa nešto desiti. Pila je višnjevaču ili orahovaču koju je sama pravila i kod nje sam prvi put probala alkohol. Beše lepo, smejale smo se obe jer je opuštao. U njenom stanu, koji joj je bivši muž ostavio bilo je čisto, sterilno čisto, nameštaj običan. Onaj koji se kupovao u kompletu sa reaglom koji je bio preko cele sobe. Tu je držala slike Jelene i ikone. Bilo je i knjiga, onih lakih ženskih kao i školske lektire. Čitala je i učila zajedno s Jelenom. Uvek je govorila da joj je važno njeno obrazovanje. Kasnije, kada je Jelena krenula u srednju školu i dalje je uvek jednim okom gledala u nju i kontrolisala joj domaće zadatke. Smatrala je da joj je drugarica i pričala je sa njom o momcima, drugaricama. Želela je sve da ih upozna. Polako sam počela da shvatam da je ona nju kontrolisala I živela njen život jer nije imala svoj. Odredila je koji fakultet treba da upiše da  bi imala budućnost. Jelenina želja je bila gluma, ali Ceca je to smatrala nesigurnim i neozbiljnim poslom. Učiteljica je posao za nju govorila jei nagovorila je da upiše Učiteljski fakultet. Jelena, štreber je bila dobar student, hvalila se Ceca njenim desetkama. U retkim susretima sa Jelenom nasamo govorila mi je da mrzi što to uči, da se ne oseća svojom i da to nije njena želja ali da ne želi da povredi mamu. Ceca je redovno čekala Jelenu sa spremljenom večerom, ručkom, ustajala je pre nje išla u prodavnicu i spremala joj doručaki sveže ceđen sok od raznog voće i povrća. Govorila je da joj treba snaga da uči. Brinula je o njoj kao da ima pet godina a ne da je student. Nisam ništa govorila, nisam imala prava. A s vremena na vreme u prolazu, na sve ređoj kafi sam se osećala loše. Ceca je opsednuto pričala o Jeleni i ničemu više. Ona je bila njen video nadzor, kamera koja je skenira i ona jedina koja njoj želi najbolje. Verujem da je tako i bilo ali Jelena je venula. Nije nigde izlazila, nije imala društvo, drugarice, momka, nikoga sem majke. Pitala sam je zašto ne izlazi, rekla je da nema želju i da ima dobre kolege s fakulteta i da se sa njima druži u toku dana. Išla je sam mamom u prodavnicu, u bioskop, putovale su njih dve svakog leta na more i Ceca je bila srećna i ponosna. Smatrala je Jelenin uspeh na fakultetu svojim, odnosno njeno zalaganje, odricanje i briga su doprinele tome kao i vaspitanje. Gledala sam sa strane i shvatala da ona ne vidi svoje dete, ne oseća je. Ona joj je i garderobu birala iako je bila svršeni studnet. Nakon diplomiranja Ceca je blistala a Jelena se ugasila skroz. Smejala se sa majkom a pogled joj je bio staklen, prazan. Ceci nije palo na pamet da njeno dete nema drugaricu, da nikada nikoga nije dovela kući od srednje škole, da nikada nije izašla s društvom, valjda je mislila da joj je on dovoljna ili ko zna da li je i šta mislila.

Odselila sam se i kad sam dolazila kod mojih pričali smo o nama, nisam pitala o njima ništa. Nekad sam se setila pa zaboravila, nekad sam htela pa nisam. I nakon par godina kada sam dolazila kod mojih srela sam Cecu. Kad me šlog nije opalio. Bila je zapuštena, mirisala je na alkohol i rekla mi je da je Jelena otišla u Ameriku da je izdala i da ona ne zna šta da radi sa svojim životom. Tada, na tom hodniku zgrade nisam znala šta da joj kažem. Bilo mi je žao, bila sam ljuta na nju što se zapustila, što pije, što nije umela drugačije. A onda mi je dodala: ‘Ne znam gde sam pogrešila, dala sam život za nju a ona me je ostavila’. Govorila sam one stvari koje se govore u tim trenucima, tešila je, grdila, kao Jelenu a u sebi se mislila – Bravo dete, imaš pravo na svoj život.

Jelena mi se javila uskoro, našla me je preko fejsbuka, rekla mi je da je gej, da ima divnu devojku, da je voli i da je srećna. Radi kao konobarica, briga je što je završila fakultet ne smeta joj posao. Može da živi od njega a da je njena devojka umetnica koja je slika. Razumela sam je i pružila joj podršku. Rekla mi je da šalje novac majci ali da joj ona ne odgovara na telefonske pozive, pisma i čestitke za praznike. Da ne veruje da će se ikada vratiti i da je interent i ova ljubav koju je srela preko njega spasila modela života njene majke i mnogih žena sa naših prostora. Poslala mi je slike, slatke su obe, srećne vidi se. Nije bila kompletno srećna, bolela je majka. Ali je presekla i dala sebe sebi. Bilo mi je drago zbog nje u i jako žao Cece koja nije umela drugačije da živi svoj život već je živela ćerkin i sada svoj uništava.

Jelena mi se povremeno javi preko fejsa zamoli me da obiđem Cecu, išla sam ali bolje da nisam. Ona žena propada, vene, ubija se. Rekla sam Jeleni da pije i da nije dobro, nisam mogla da je lažem i rekla sam joj da dođe kad bude mogla da joj pomogne i smesti negde da se leči. Nadam se da će to uraditi.

Njih dve su mi ostavile pitanja u glavi na koja ne znam odgovore.

Ljubav boli definitivno, takva.