“Hoces li ponovo da se druzis sa mnom?”
Zanemela sam i umalo pala, to je bila ona, moja drugarica iz detinjstva koja se udala pre pet godina i nestala. Bubnjalo mi je u glavi, bila sam povredjena, bila sam…rekla sam, da, i otisla kod nje.
Nije mogla vise, odveo je da zive na selu, rodila je dva sina, odsekao je od celog sveta koji je imala pre nego sto ga je upoznala. Dozivela je sve vidove maltretiranja, bio je dosta stariji od nje…samo je pukla, uzela torbicu sa dokumentima, ostavila decu, sela u autobus i vratila se kod majke.
Cutala sam. Bilo mi je neobicno sto je vidim, patila sam za njom kao za frajerom kada je otisla, kada nisam mogla nikako da dodjem do nje, nije mogla ni njena majka…Zagrlila sam je i nastavile smo kao da nije bilo tog jaza od pet godina.
Pocela je da se vuce po sudu, razvod, zahtev za starateljstvo, njegova zabrana da vidi decu, putovanje autobusom do sela, gledanje iz coska…izgubila ih je na sudu. Ispalo je da je neodgovorna majka kada je ostavila svoju decu, a nije imala ni posao. Deca dodeljena ocu. Bila je luda, ocajna…bila je…sjebana!
Potrazila je strucnu pomoc, isla je kod psihologa, lececi svoj osecaj krivice, gubitak dece, majcinstva, osudu okoline.
Meni su govorili, kako mogu da se druzim sa droljom koja je ostavila svoju decu, a bili su mali, dve i cetiri godine, bolelo me je, videla sam sve njene patnje…okretali su glavu od nje, njena majka je venula, svi su ih pljuvali, okretali im ledja, ogovarali ih…
Lecila se od same sebe, od greske, od odluke da ostane bez dece i normalna.
Par godina, dok je ona jos bila na terapiji, komsinica cini istu stvar. Odlazi od muza, pasivnog, podredjenog mami, koja im je krojila zivote, ostavlja tinejdzere, razvod, gubi ih na sudu jer nije bila stambeno obezbedjena i primanja su joj bila mala.
Osuda, komsiluk, njena bivsa svekrva, muz..svi su govorili da je kurva, da nijedna majka ne ostavlja svoju decu, da trpi i ostaje…Njeni sinovi su se stideli svega, vidjala sam ih retko, od onih veselih decaka, odjednom ih nigde nije bilo, jer su ih deca zacikivala, povredjivala zbog mame…Ne znam sta je bilo sa njom, kako se izvukla od osecaja krivice, znam da ga je imala u pocetku, tada smo se vidjale i onda je nestala…
Cetiri decaka su rasla sa ocevima, dobrim ocevima.
Moja drugarica je pocela da radi, da se oblaci normalno, da farba kosu, da lici ponovo na sebe, a lepa je, zgodna…vidjala je decu svakog drugog vikenda, jednom smo ih zajedno vodile na more. Sjajni decaci, ali u grcu, kao da im je otac tu negde iza glave, da ce osuditi svaku njihovu neznost ili lepu rec upucenu majci. Posmatrale smo ih kada ga zovu telefonom da se jave, kako usprave ledja, kako nesto ozbiljno govore, kako se ni jednom nisu nasmejali dok pricaju sa njim…Cudno je to letovanje bilo, na tren opusteni decaci, sledeceg zamisljeni, ukoceni…mnogo kasnije kada su odrasli, rekli su nam da je on uvek govorio da je njihova mama losa, da ih je ostavila, da ne treba nikada da je vole da ona to nije zasluzila…Jadni decaci. Bili su u raskoraku sa sobom i roditeljima.
Deceniju kasnije obe su se udale i obe dobile devojcice.
Njihovi sinovi, sada momci preko dvadeset godina, redovno posecuju svoje majke, vole svoje sestre.
Njih dve sijaju, obnovile su majcinstvo koje su izgubile, naprosto cvetaju, cvrkucu.
Videla sam sve ovo njihovim ocima, ne znam kako to vide ocevi dece, kako je njima bilo. Bivsi muz moje drugarice se brzo ponovo ozenio i dobio jos jednog sina, secam se da je govorio da oni nemaju sestru po majci, samo brata…strariji je pobegao od njega cim je napunio osamamnaest godina, a kasnije je otisao preko granice, majci se javlja svaki dan, mladji je tu, juri devojcice i zeza se. Dobro ih je vaspitao, to je neosporno, vredni su i posteni, ruzno je sto je govorio lose o njihovoj majci, ali na kraju su deca sama odlucila, osetila da ona nije zla i tu su sa njom svakoga dana.
Nije sve uvek tako kako izgleda na pocetku, definitvno.
Nekada se treba ugristi za jezik pre nego se neko ili nesto osudi, njih dve su prosle pakao jer su po svim parametrima ispale sebicne kuje koje misle na sebe a ne zrtvuju za svoju decu…One kazu da su ostale u tim brakovima deca danas ne bi imala normalne majke, vec lude zene koje su se zrtvovale i od kojih ne bi ostalo nista.
Ovo je prica o razlicitosti medju ljudima i njihovim odlukama, vremenu, osecanjima, ludilu, mrznji, deci, ljubavi, sreci…zivotu.
Nekako mi sada kod svih njih sve izgleda dobro, niko nije zakinut, svi imaju zivote i nekako je sve na svom mestu.
Zivoti
33 Comments:
2 Trackbacks / Pingbacks for this entry:
-
[…] sam danas da pišem o nekim sexy muškarcima, al’ me nešto pomete. Zelena je pisala o veoma ozbiljnoj temi, ja komentarisala, a als011 odgovorio. Da ne bi tamo nastavljala neke filozofije rekoh da pređem […]
-
[…] sam danas da pišem o nekim sexy muškarcima, al’ me nešto pomete. Zelena je pisala o veoma ozbiljnoj temi, ja komentarisala, a als011 odgovorio. Da ne bi tamo nastavljala neke filozofije rekoh da pređem […]
Zelena Soba 
Eh… odlicno si ovo napisala, zivotne price tvojih drugarica i „njinih“ muzeva.
nego uvek kazu da jebena strana u svakom sporu na kraju dobije – Bog sve vidi. samo treba strpljenja, a ko ce ga imati kad prigusti k’o kad te potera sporadisebe, a ti moras te moras ne mozes da mirujes u mestu.
Zelena, imala sam prilike videti slične sudbine. Jedna moja poznanica je čak bila i na neuropsihijatriji, medjutim hvala Bogu, deca porasla i sad su stalno sa njom. Obično to tako biva, samo treba izdržati, ostati normalan.
Moja kćerka je takodje otišla od muža, ali ona je povela decu, mada se pre toga i potukla sa njim i rekla svašta da bi ih uzela. Ali zato joj sada pravi smicalice, ogromne, kad vidi decu priča im stalno protiv nje i preti da ako traži razvod, a evo već je prošlo dve godine kako nisu zajedno, da će onda na sudu tražiti decu i verovatno bi dobio jer ni ona niti radi niti ima stambeno pitanje rešeno.
Strašne su to sudbine.
Nisu bre deca za svakoga. Na kolac bih natakla roditelja koji ruzno govori o onom drugom. Ma koji da su razlozi i ma ko da je kriv ili nije kriv. Jedno je sigurno – deca nikada nisu kriva!
Ali, u pravu si, uvek sve dodje na svoje mesto.
Meni su stari pričali, „sa kim ne deliš večeru, nemoj ni da komentarišeš njegov život“, pa neću ni sada da komentarišem položaj tvojih drugarica. Kao i uvek, svaka medalja ima dva naličja. 😕
Moje mišljenje kao što je potrebno dvoje da se sklopi brak, tako je isto potrebno dvoje da se taj brak rasturi. Na žalost, i jedan i drugi pokušava da dokaže onom drugom da je u pravu. U tom „ljutom boju“ niko ne razmišlja o deci. U 99% se deca koriste kao delotvorno oružje da se diskredituje onaj drugi. Muškarac ima snagu, ali žena ima jezik. Zato muškarci tuku žene, (za mene to i nisu muškarci već jajare) i zato se za ženske sudbine više čuje.
Nekako mi se čini da je trend da se muškarci optužuju za sve što ne valja u braku. 😕
Čuvajte vaše muškarce – nemate druge. Ako jedan ne valja, pa postoji drugi. Bar tog zelja ima u velikom količinama.
Tuzne price ali eto nekako je sve doslo na svoje. Strasno je sto deca uvek najvise ispastaju. Pogotovo kad su mali i kad nista ne razumeju,a ostati bez majke u tim ranim godinama to je stvarno uzasno…
Što reče elektra gore, nisu deca za svakog. Dozvolu bih ja za to! Ja imam neku približno sličnu priču, ne tako strašnu kao tvojih prijateljica. Zabavaljala sam se sa čovekom koji ima vanbračno dete. Mala je imala 3 godine tada, preslatko, divno dete. Volela sam je kao da je moja. Ali njena mama me nije volela, i non stop je pričala detetu svašta o meni, i DETE je patilo stalno i bilo rastrzano između, mame, tate i mene, a bila sam joj draga. Ne razumem ljude, pa ih ne razumem.
Al’ drago mi je da sve uvek dođe na svoje mesto. Nikad ne dobijemo više nego što možemo da podnesemo
Mislim da je jedina zemlja na svetu koja je ukinula pravo roditeljima da imaju decu – Kina. Kad su videli da ne mogu uništiti želju parova da ima više od jednog deteta, tada su rekli, „muko moja pređi na drugoga“ i dozvolili su kinezima da se otisnu u svet i tamo rađaju koliko god hoće dece. Čak su neke opštine davale podsticaj od 3-5.000 hiljada dolara.
Koliko je to pametno, ne dozvoliti nekim ljudima da imaju decu? Ko bi to određivao? Kako bi se neko od vas osećao kad bi mu u opštini neko rekao, „tebi je zabranjeno da rađaš“? Uostalom, deca se rađaju u braku iz ljubavi, nesporazumi nastaju kasnije.
Ah, Ivana poslednja rečenica ti je odlična!
Nikada ne treba suditi ljudim na osnovu čaršijskih priča, treba sve „što se ne vidi“ (pa čak i ako se vidi) uzeti sa rezervom, jedino tako možemo realnije da gledamo na svet oko sebe.
Normalna pojava u Srbiji. Sve je više takvih brakova i takvih situacija. U svakom slučaju deca najviše gube bez obzira kako na kraju sve ispadne. Razvod i takve nezdrave i mučne situacije deci teško padaju i ostavljaju traume i ružna sećanja na detinjstvo.
meni nije jasna samo jedna stvar…a to je, kako neko može da ima dete sa nekim koga (ustvari) ne poznaje? otkud taj poriv?
nismo svi iz ljubavi dosli na vaj svet…
Da, uvek sve dodje na svoje mesto. Nije lako dočekati, ali, jaki opstaju! Srećno svima njima u novim životima i svako dobije po zasluzi!
Djeca treba da imaju pravo na ljubav oba roditelja !
Ne bih komentarisala na komentare, jer sam isuvise subjektivna…tako da ostavljam prostora vama, koji to zelite.
Ovo me je rasplakalo i podsetilo koliko su muskarci mocni a zene izlozene.
Daleko od toga da su oni krivi za sve, ali kada postane ruzno (a ruzno je uglavnom zbog njihove nesposobnosti da se odvoje od mame i odrastu) onda su oni u prednosti jer zenama su obicno branili da rade, ona ako ima srece moze da se vrati svojim roditeljima, ako nema – sama je… kako li je tek neodgovorna ona koja decu povede na ulicu?
Ima naravno i losih majki, poznajem par takvih, ali ogromnu vecinu cine one dobre majke i sumnjam da bi i jedna ostavila dete tek tako.
Sama sam bila u situaciji da se otimam oko rodjenog deteta i to sa svekrvom, koja je umislila da ga je ona rodila.
Onaj ko nije bio majka i onaj ko nije legao bez svog deteta sa pitanjem hoce li se probuditi normalan po meni nema pravo glasa na ovu temu. Nek zvuci ostro, i ovaj zivot je ostar i nije fer.
Razumem tvoje drugarice, nazalost izgubljeno vreme i slomljene male duse se ne mogu popraviti, a novo roditeljstvo nikada ne moze zameniti izgubljeno (iz licnog iskustva). Ono nas samo prividno vraca u ulogu majke a druga polovina umire za detetom koje nije tu. 😦
Sve je na svom mestu, ali ostaju oziljci.
Krasna priča…jer je na kraju sve i sjelo na svoje mjesto.Na kraju poanta krasna.Govori o tome da treba izdržati u životu i kad je najgore…i treba preživjeti.Ko je jak i dobije u životu.Bez obzira na sve…uvijek će biti ljudi kojima je zanimljvijivo komentirati tuđe živote i isuđivati i ružne riječi govoriti.Iza toga skrivaju svoje komplekse i svoja nezadovoljstva.I kad je brak dobar ima ljubomornih koji bi se naslađivali da sve pukne…da imaju o čemu pričati.
Nitko ne može znati što je žena osjećala i koju je bol proživjela ostavljajući svoju djecu…to nitko ne zna…sklop osjećaja koji dovedu do toga.
Sreća je opet došla…sporo,ali je izravnala sve i drugima donijela mir.Djeca su proživjela svoje,ali opet su naučili biti jaki.Iz svega toga u svojim budućim brakovima će biti jači i stabilniji ljudi.Naučit će praštati i biti razumniji.
Ovakve se priče događaju svaki dan i ne može se uvijek naći odgovarajuća osoba za brak.Nemaju svi tu sreću…samo,svatko ima šanse da popravi i da izvuče pouku iz toga.Kad izvuče pouku iz prošlosti postane i bolji čovjek i svoju će sreću svakako naći.I treba opraštati…uvijek…i kad je najteže.Djeca u tome pomognu dosta.Ljudi koji su dobri i znaju procijeniti osobu veselit će se njihovoj sreći…dok oni stalni žugavci i ogovarači će izgubiti temu za pričanje i tražit će uvijek nove žrtve za svoje priče…jer im je to jednostavno u krvi.To su takve vrste ljudi.
Bravo za ovu priču…i …volim sretan kraj 🙂
Uh, kakve priče piše život. Mogu ti reći da me je ova baš pogodila. Ne pronalazim se u njoj, doduše ima i momenat razvoda, decu pogubljenu u osećanjima, njihov oporavak, navikavanje njihovo i moje…No, nisam ja bitna u celoj priči. Hoću reći, veoma često imam grižu savesti ako mi u trenutku ljutnje izleti nešto ružno o njihovom ocu, jer sam svesna da ih ne treba povredjivati time. Decu bi trebalo zaštititi što je više moguće, no neke roze priče takodje ne valjaju. Kada bi samo čovek umeo naći ravnotežu i postupiti ispravno u svakom momentu…ali to ne ide, na žalost. Ljude je lako osudjivati, kada nismo u njihovoj koži. Sudija nije dobro biti. Nikada ne znamo kako bi se poneli da nam se tako nešto desi. Važno je da u celoj priči, oba roditelja pronadju sebe, nastave svoje živote, čime i svojoj deci olakšavaju dalji put, ne vraćajući se u bolnu prošlost. To ponekada uspeva, a ponekada nas prošlost ogrebe. No, te su ogrebotine tu da nas podsete da čuvamo ono za šta smo se uspeli izboriti. Drago mi je čuti da i ovakve priče imaju dobar kraj, naročito zbog dece, da su izrasla u zdravu i sretnu decu. Nadam se da ćemo zajedno sa mangupom uspeti isto da učinimo i za moje dečake….
…nevezano za priču…odličan izbor Josipine pesme u sviralici ti sa strane…
Čitala sam noćas blog koji piše Marouk, pa onda bila kod Ivančice i sada ovde kod tebe i mnogo sam ljuta na sve one koji mogu da pomognu u ovakvim situacijama, ali to ne rade. Postoje institucije koje su dužne da zaštite tu decu, ali ne rade svoj posao.
Slažem se da nije uvek otac kriv i da postoje razne majke, ali sam sigurna da mnogi očevi uzimaju decu iz inata majkama i zato što imaju svoje majke, „svekrve“ koje tu njihovu decu čuvaju, pune im glavice i pokušavaju da zadrže svoje sinove u svom krilu. Malo muškaraca ima muda da sami čuvaju decu. Znam samo jedan svetli primer.
100% da ti muškarci nemaju svoje majke, ne bi ni decu uzeli. Te babetine se umešaju i sjebu mnoge živote. Sigurna sam u to.
Ne znam šta bih rekla na takvu priču…
Delimično znam kako je to jer su moji hteli da se razvedu kad sam bila dete… Pa su me vukli po sudovima dok nisam dobila povišen šećer i onda su se nekako „zbog mene“ pomirili…
Ne znam…
Mislim da nikad ne bih ostavila svoje dete. Nikome. Nema te sile da mi ga uzme.
Ali svako ima svoju priču i život često zna da napravi zaplet kakvom se ne nadaš.
Žao mi je te dece.
Saglasna sa @breskvicom, krv bi pala ako treba, al’ dete ne bih dala nikom. E, sad, što se konkretnih priča tiče, iz iskustava okolo sam naučila jednu stvar: ne treba osudjivati…svaka priča ima dve strane…
a „ko je bez greha nek se prvi baci kamenom“…
Zivoti nas vode raznim putevima….ni sami ne znamo gde, kako i sa kim cemo jednom stici na kraj puta…
Price su nam raznolike i vajani dogadjajima, postajemo takvi kakvi smo…Ne treba suditi nikome, pa cak ni sebi samima…
Lepo je kada kao u tvojoj prici, dogadjaji dovedu do srece na kraju…))
PS: Slazem se sa Saputavom i Breskvicom, dete bi mogli da mi uzmu samo preko mog mrtvog tela..ipak, ne osudjujem te zene nikako, jer verujem samo da se u momentu nisu snasle i zbog toga su svi patili ..nazalost..
genijalan post! bravo!
„Preko mene mrtve“ bi u mom slucaju verovatno tako i zavrsilo..i zamalo se zavrsilo
Ipak mislim da mame moraju da ucine sve, ali moraju i da ostanu zive da bi ih deca imala i da bi uopste imala neku sansu da se izvuku.
I ja poznajem jednog jedinog muskarca koji bi uzeo dete radi deteta. OStali ispunjavaju zelje mamama..
Hristos Voskrese dragi blogeri and ostali!
Vaistinu, sve najolje i sretni praznici!
Potresla me je prica, bas potresla. Kad nisam mogla dalje, otisli smo, prvo ni u sta, dve spojene fotelje u kancelariji za njega, a ja na podu pored, da mu nocu drzim strah. Zao mi je mama koje ne smognu hrabrosti da povedu decu, jer ocaj cuda stvara, a i nekako valjda Bog tad neka vrata otvori, koja unapred ne vidimo.
Potpisala bih Charoliju. I moj s-ex kaze: moja majka je vrsni pedagog, super da podize dete. Baba od 70 i kusur godina. Divna zamena za majku, zar ne? A i glavni argument oceve brige. Zasto sami ne kuvaju, ne peru, ne vole, ne brinu, ne igraju se, ne setaju, nego se sve svede na cef. A majcin zagrljaj ostaje zauvek nenadoknadjen 😦
I onda, kad ne mogu da uniste bivsu zenu, da je eliminisu za sva vremena, krenu da posustaju, deca ih smaraju, posebno ako se ne nadju rezervne zenske ruke. Pojavljuju se sve redje, sve cesce nemaju vremena (ako su ga ikad i imali na bilo sta osim na rat protiv bivse zene) Jadna je ta roditeljska ljubav oceva, gde je sve opet samo trka, i pitanje sopstvene sujete 😦
Potpuno se slazem sa ovim sto Baklavica prica.
Nikada nisam cula da je muz trazio dete da bi ga on cuvao nego da bi ga njegova mama cuvala. (Obicno mame koje nisu imale vremena da pricuvaju bebu ni na par sati)
Cudo je sta nasa deca prezive a kako se izvuku kasnije kao ljudi.
Uvek cvrsto verujem da ce tako biti.
I cudo je kako muskarci veruju da ce razvod dezintegrisati zenu i ona vise nece postojati…prosto ko u crtacu!
Deca se ne izvuku, zabluda. Ostanu duboki tragovi. Neka ne budu u stanju da ostvare stabilnu vezu. Druga ne savladaju vestinu ispoljavanja i primanja ljubavi. Treca ostanu trajno nesigurna i naprave zbog toga milion zivotnih gluposti. Treca zbog te iste nesigurnosti postanu nasilna. I tako redom. Uzroke vecine propalih brakova i neuspelih zivota mozemo naci upravo u detinjstvu.
Nas gospodin s-ex je od mame i tate poneo narcisoidni poremecaj na koji se samo zalepilo ono sto je posle doslo, a on sad podize jednog psiho-patoloskog agresivca, svoju produzenu reku, da za njega jednom odradi prljave stvari, za koje on nema onu stvar.
Malo je onih koji u odraslom dobu shvate da vuku mracno ansledstvo iz detinjstva, kog se treba resiti kvalitetnim radom na sebi i svojoj psihui. Ipak, postoje stvari koej su nenadoknadive. Moje Baklavce ce uvek imati dozu emocionalne nesigurnosti i uvek ce testirati na milion nacina osobu koju voli i njenu ljubav. To je posledica prvih 14,5 meseci zivota u domu, bez ljubavi. Neverovatno zar ne, ali nervni sistem je dobio informaciju koja je dalje uticala da se razvija na odredjeni nacin.
Ima tu popravljanja, ako svesno bude radio na tome kao odrastao. Naravno, aj cu mu to objasniti, i nadacu se da ce biti dovoljno zreo, razuman, odgovoran prema sebi i drugima da se ne stidi odlaska kod psihologa i racionalnog resavanja problema. Medjutim, ono sto je vazno je sto su neke stvari nepopravljive u smislu nadoknadjivanja i krpljenja rupa.
I zato deci nestedimice treba davati ljubav, neznost, sigurnost od prvog dana njihovog postojanja, jos dok su samo zrnca. I cuvati ih, koliko god je to moguce od zlih, koji ne umeju da produkuju pozitivne emocije i osmeh.
Jos nesto – strasna stvar je sto su ti i takvi muskarci, na zalost, dobrim delom produkt majki, zena. Pitala sam svoju s-ex svekrvu kakva je to majka, zena, kad moze biti takav skot prema deci. Nije mi odgovorila. Znam, znam, neke stvari su deo rodovske genetike, nosi se zakodirano, ali ipak vaspitanjem mozemo u izvesnoj meri menjati te predispozicije i uticati na to da li ce zeni poklanjati cvet ili samar. Bila jednom jedna nesudjena sveki koja mi rece: „ne napusta se azjednica zbog jednog samara“, a ja sam tad shvatila da treba da pobegnem dovoljno daleko, jer tu je ludilo skriveno.
Neke stvari ne mogu promeniti ni terapije ni ponavljanja ni ljubav (iako ljubav sve može, trebalo bi, ali nije tako) u deci ostaje strah.
Ono što je njima potrebno je primer.
Ja sam shvatila da će moje dete napraviti sebi jednom sliku kakvu porodicu želi (mada sada sa skoro 7 godina govori da ne želi porodicu da ne bi trpela batine, njoj to ide jedno uz drugo) i trudim se da ta slika ispadne što je moguće svetlija i šarenija.
Sada gleda svoju majku koja je srećna, opaža nežnosti koje primam od svog supruga, godi joj, pita jel me on to zagrlio, pomilovao po kosi, poljubio, gde smo se tačno poljubili. Nešto što ranije nije viđala, ili samo nakon šamara, ponižavanja – i to joj je išlo jedno uz drugo.
„Malko“ misli na nju koliko i na svoje dete, kupuje joj ono što ona voli i neke jako zanimljive stvari za koje nije ni znala da je interesuju.
Njen tata obično kupi sebi a nje se ređe seti i da joj uvek slatkiše kad se to desi.
Skoro čujem da hoće možda da se „oženi sa Mihajlom“ – Mihajlo je njen prvi „dečko“ iz vrtića, sa „kojim se poljubila u usta“. On bi mogao da bude dobar. Kaže „moj Mihajlo ima plave oči i smesan je, kao Malko“, ne voli crne kao što ima njen tata.
Shvatam da se nešto tu menja. Jednog dana kad dođe kod nas videće šta je porodica, kako se odnose prema njoj ljudi koji je stvarno vole i valjda će to usvojiti.
Njima ostaje sve ono od ranije, ali bitno im je i da vide da postoji „popravni“ ako su dovoljno hrabri, ako to sebi dozvole.
Mene nekada pokušavaju da ubede da nemam pravo na sreću: pa ja sam istrošena „roba“, šta ja tražim, žena sa detetom, kakvu sreću, treba da sam zadovoljna sa nekim ko se razveo i koga ne zanimaju njegova deca (da li bi ga zanimalo moje?), da trpim, ako mi nije uspeo prvi brak ne vredim…
Sa ovim sam prekinula čim sam rešila da se razvedem (naravno i sama sam tako razmišljala) i kad tako nešto čujem sasečem to u korenu. Neka misle da sam bezobrazna, da sam drska, da tražim previše… imam pravo da za svoje dete tražim najbolje, a to je porodica – zdrava, normalna… i to sam i našla. Zato mislim da je moguće, samo ne treba dopustiti okolini da dovrši ono što je bivši muž započeo. Onda i deca odrastu u zdrave ljude.
Udavih 🙂