Svinje se čuvaju u oboru. To je ograđeno mesto, deo dvorišta, voćnjaka, gde se nalazi kućica za svinje. Neke su od betona, neke od dasaka. Tu one spavaju. Valjda. Sve ostalo obavljaju napolju. Miris je božanstven. Hrane se splačinama, koje im vlasnik sipa u lavorče, ili neki stari lonac, šerpu, šta god. Pored je lavor za vodu. Piju svinje i vodu.
Dotrče one do tih posuda, ma gde bile, kada se gazda pojavi sa klopom. Guraju se, grokću, mljackaju. I u tome, često rknu posudu sa vodom. Prospe se voda, napravi barica. I eto sreće za gude. Valjaju se, drž levo, drž desno, pa ustani, pa opet u blato. Kupaju se, šta li već.
E to blato se osuši na njima, nemaju peškir da se obrišu. Pa idu onako po oboru, a ono skorelo blato otpada za njima.
Ova priča o svinjskom životu nema poentu.
Svinjama je lepo. Ne znaju za bolje, ne znaju da će završiti na ražnju ili u zamrzivaču. Pod nožem svakako.
Raduju se splačinama, valjanju u blatu dok im ne dođe sudnji dan.
A ja?
Uglibila se u godine, valjam se u njima kao svinja u blatu. I umesto da se radujem tome, ja čekam sudnji dan dok mi otpadaju blatanjave uspomene sa lica.
I padaju na papke.
Zelena Soba 