1280x0_kontejneri-prepuno

Ispred moje zgrade ima četiri samoposluge, čitaj kontejnera.
Često sam posmatala razne samoposluživače.
Ima i onih profi. Nešto nalik na trakotrče zaustavi, pa onda ronda. MlađaHno ciganče. Ređa garderobu, vadi jedno po jedno, prislanja, zagleda, ako mu se ne sviđa okači da visi na kontejneru, ako mu se sviđa baci u trakotorče. Onda vadi hleb, neko reče za svinje, papir…
Ima i šljema. Zanosi se na deeesno, pa na leevoo i stigne do samoposluge. Brlja, pa kad nađe neki alkohol cugne ostatak. Ako ima nešto da se čalabrcne stavi u usta. Žvaćka i traži da zalije. I onda nastavi do sledeće samoposluge, tri ulaza dalje. Sve uleeevo, udesnooo i nikad da tresne. Neki radnik, ili ratnik iz skorašnjeg nam rata.
Ima i običnog sveta. Pre neko veče vidim lika. Duga kosa, seda. Plava majica, farmerke, patike i pravac samoposluga. Brljao je i ode, nije našao ništa.
Jednom je jedan pričao na mobilni, a drugom rukom je birao artikle iz samoposluge.
A ja, zastanem pogledom na njima, nekad sačekam da odu pa bacim đubre, da ih ne uznemiravam. I pomislim:


‘Život je lep, dokle god imaš izbora’.

Makar, i iz samoposluge.