Svi ti stanari mog života, podstanari, čak i bivši stanari bili  – još uvek su u stvari vlasnici mog života. Mog stana u kom sam provodila vreme, misli, osećanja upravo s njima.

Malo ko od nas je vlasnik svog života, mi smo čuvari vremena koje provodimo u svom telu. Čak i naši izbori bivaju vlasnici naših života.

Usamljenost jedino nas bira, nepogrešivo.

Samoću biramo.

Moje najveće bogatsvo su ljudi, moji ljudi, prijatelji, drugari, hodači istih – naših ulica. Sa svim manama, različitostima, svim nerviranjima koja imamo, brige, nemoći – kada je prijatelj dizalica koja diže.

Porodica nam je data, stanuje u našoj krvi, genetici, ljubavi sa kojom se rađamo – bar bi trebalo da je ljubav. To su podrazumevane vrednosti, ali osećaji se razviju ili ne. Svejedno, povezanost će uvek postojati, jednostavno je tako.

Ali, kad imaš sreću da imaš ljude, da učiš od njih, rasteš, sazrevaš, stariš. Putuješ putevima sreće, nesreće, davanja – bez traženja ičega zauzvrat, pomaganja koje je prirodno, to je bogatstvo. Nemerljivo.

Svako ko je prošao kroz naš život, koga smo povredili, ko nas je povredio, uvredio, ostavio pustili smo to sami. Dozvolili smo da nam kida parče po parče krvavog srca, koje nikada ne zarasta. Pustili smo jer smo to imali u sebi, tako je otpao lošiji deo nas samih. Kao pokvaren zub koji je morao da se izvadi.

Svako ko je prošao kroz naš život dao nam je nešto. Dali smo i mi nešto.

Ja sam uzimala i davala stanarima mog života. Davala sam im ključeve mog života, koristila njihove kada mi je trebao beg iz sopstvenog stanarskog ličnog života.

Živim u životu koji sam odabrala, sa ljudima koji su me odabrali ili ja njih, nebitno je. Bitno je da postojimo, da smo tu, kad treba i kad ne treba. Trebanje je precenjeno, ono je podrazumevano kada živiš sa nekim podstanarski život u istom vremenu postojanja.

I, priznajem u tome sam najbogatija.

Imam ljude, oni imaju mene.

Malo li je za jedan život?

Meni je to čista sreća.