Volela sam ga oduvek, čak i onda kada je postao neko drugi.  A, postao je taj neko drugi, jer je zavoleo. Srce menja sve.

Od onog najboljeg frajera u kraju, na kog su se lepile devojke iz celog grada. Od onoga koji je mogao da bira, bio je odabran. One, koja je umela da da bira najbolje. Bila je malo starija od nas, ali dovoljno da zna. Uzima najboljeg.

Uzela nam je prijatelja, tačnije dao joj se. S’ radošću. Bio je srećan, bio je lud, zaljubljen, zarazan u svom nadahnuću budućeg života.

Nakon vojske, postao je zvanično njen.

Naši snovi, duge noći lošeg vina, dobre muzike, maštanja o fakultetima, putovanjima po svetu, druženju, stalo je u danu venčanja. Stavljena je nepomerljiva tačka. Od tada nikoga od nas nije gledao, video je samo nju. Čak ni našeg druga, kuma mu.

Viđali smo se kad su bile neke zajedničke proslave, dočeci Novih godina, zvaničnih okupljanja, gde je mogao i da ne bude. Ona se trudila da bude korektna sa nama. Nije bila loša, znali smo da ispijamo kafe, pričamo neobavezno, poštovala je nas – njegove drugove iz detinjstva. Često, više nego on. Imala je urođenu inteligneciju, praktičnu, domaćisnku crtu. Volela ga je na svoj način. Žena koja je pre njega mnogo grešila, gazila po sebi, vijala se s pogrešnima. Žena, koja je rešila da se uda i bude supruga, dobra majka njihovoj deci. I jeste bila. Imali su sina.

Mi smo stajali po strani, on nas nije zvao kod njih, a njeno pozivanje je nekada umelo da nas povredi. Kako se on nikada ne seti da nas pozove, zar ne želi da nas vidi.

U retkim trenucima kada smo se viđali u siutacijama kada ona nije bila tu, on je mislio samo na nju. Pričao je o njoj, zvao je telefonom da vidi da li joj nešto treba. Nije umeo da se opusti, a znali smo da ona nema ništa protiv što je s nama.

Ona je postala ceo njegov svet, život, misli, sve. Vredela je te ljubavi, ali ništa osim toga kod njega nije postojalo.

Radovala sam se kada je negde bio sam bez nje. Nadala sam se da će mu biti prijatno što je van kuće, obaveza, što može da se zeza kao pre. Ali, nije. U njegovim ustima je bila ona, nije čak ni sin, samo ona. Umeo je da ispliva na tren onaj naš stari drug, ali se brzo vraćao u jedini svet koji je voleo.

Mi tu nismo mogli ništa.

Ja sam se prva povukla. Shvatila sam da on ima neki film u svojoj glavi, da njeno postojanje, ona kao njegova je njemu dovoljno. Sve preko toga ga je opterećivalo. Nije bio srećan s nama.

Rekla sam mu nakon decenije da sam tu, kad god mu zatrebam, da ga volim, da sam jednostavno tu. Neka me pozove, doći ću. Nije shvatao ozbiljnost mojih reči, jer i tada je žurio da joj kupi pavlaku da bi uveče pravila neki kolač.

Nisam ga više zvala, nije me više zvao. Nije ni ona. Ne znam šta joj je rekao, jer nisam znala više ko je on. Ne znam kakav im je bio brak.

Znam da sam patila, da me i sada boli što ga nemam u svom životu. Vredeli smo kao ljudi, kao prijatelji, kao zajednička prošlost, kao uticaj na zajedničko formiranje ličnosti, ukusa, stila, muzike…Ali, izgleda samo meni.

Shvatila sam da je on srećan i zadovoljan kad je s njom, u svakodnevici koju nosi život.

Kad se sretnemo, zaboli me uvek, ali uvek.

On je stao u nekom vremenu, prostoru, ljubavi, posesivnosti, čak su mu i šale iz prošlog veka. Njega je ljubav napravila čovekom koji voli samo jednu ženu i ostatak sveta ne postoji.

Njemu je tako lepo i ko sam ja da postojim, sudim i presuđujem to.

A, to što mene naši retki susreti u prolazu zabole, to je moj problem.

Postoje ljudi koji su dovoljni jedni drugima, srećni i zadovoljni.

Smetalice im ne čine život važnim.