Pre cetiri godine, mozda pet, krenuse da nadzidjuju moju zgradu. Gomila majstora se seta po hodniku, svasta da cujes i vidis. Mi im davali struju, investitor placao racun. Tada sam zadnji put po danu oprala ves. Resih ja da iskoristim situaciju, kad je vec haos po zgradi, da i mi renoviramo ceo stan. Tako ti ja kuvah svaki dan majstorima kafu, treptah, dolazise u wc kod mene, da telefoniraju…i krenuh sa akcijom negde u avgustu.

Pocelo je sa prozorima, resila ja u dogovoru sa mamom da zamenimo sve prozore i kupimo nove PVC, od para koje smo dobili od investitora. Uletese jednog dana pet-sest frajera i udri, izbacise mi stare prozore, ostase rupcage, stavljaju oni nove, a ja stare nosih na hodnik, pa posle u podrum. Nikog da pomogne, tegli sama. Odose oni, dobih ja lepe bele prozore, ajoj miline i tisine (preporucujem ih svima koji ih nemaju), i cisti ribaj, a odvalili i po pola zida ponegde, nema veze, zapusice se te rupe. Stajalo to tako nekih dva meseca, nema veze. Pre toga je bila kisa u vise navrata, ja poslednja, krova nema, curi na sve strane, pisha kisa. Turaj lavore, serpe, lonce, tepsije, spavala sam sa narandzastim lavorom na dnu krevetu. Bilo zanimljivo bas, plasila sam se samo da se ne zapali nesto, struje i kablova na sve strane. E, onda resih da izbacim sve ormare i regale iz stana, da napravim garderober, ionako ta velika soba zuji prazna. Tu sam se svadjala s majkom nekih mesec dana, ne da regal, kao da je od zlata. Ubedih je nekako, povadismo sve stvari iz oramara, regala, pobacasmo po krevetima, foteljama, patosu…nismo znale nista, gde se sta nalazi. Ja jos uspem komsinici da uvalim regal za 100 evra, nema nikog da pomogne, nosi regal niz stepenice, mama, ja, drugarica i ta komsinica. Preziveh i to. E, sad treba kupiti knauf table i neke silne srafove…odem sa ortakom na stovariste i za tih 100 evra kupim to. Dodjosmo do zgrade, nema nikog da pomogne. Nosi uz stepenice sa njim knauf table, mislila sam da cu da umrem koliko je tesko. Psovala sam mnogo, ali mnogo, kad god treba pomoc, nigde nikoga. Smestismo te table po stanu, e sad cekaj drugog ortaka da dodje da mi odradi pregradni zid za garderober. Stvari uredno pobacane svuda po stanu, a dolazi, prolazi narod, piju se kafe, pomeraju se stvari…nema vezeee. Dodje on, aj pridrzi tamo, aj ovamo, mogu ja to. I dobih pregradni zid, okreci on to, i lepo. Aj sad zovi treceg ortaka da mi pravi police. Aj kupi ovo, L profil, G profil…ne znam vise sta sam kupovala, onaj sraf, onaj holsraf, daske na meru, neke sipke za visecu gaderobu…Dodje on, aj drzi usisivac da ne leti svuda od busenja zida, busi on, ja trckaram sa usivicem, kad tras, gori vatraaa, crce usisivac…nema vezeee. Nabudzismo daske, te lajsne, kako li se vec zove I eto mog garderobera, turismo neonku, mnogo lepo.

Pet dana smo slagale stvari. Ne moz` da povatas gde je sta. OndaK, resim ja da hocu nove plocice u kuhinji, idi kupi ovo, idi ono, dodje Zile majstor sa zgrade, nema ni jedan zub u glavi, slusa Partibrejkerse i pije pelinkovac. Zile i ja smo pomerali zamrzivac, sporet, frizider, sudoperu, a kuhinja mi mala k`o dupence, vrtesmo se, ne ostavljam ga samog, jer nagrne pelin i odose moje plocice u klinac. Nije zavrsio prvog dana, sutradan ce. Sutradan se Zile olesio od alkohola i nije ni dosao. Nisam znala gde su mi solje, case, nista, sve to po nekim vanglama, serpama po terasi…nemaaa veze. Dodje on sutradan, zakasnio dva sata, i zavrsi kukavni Zile plocice. Lepo je, idi kupi fugu, fugnem ga majci sto ne rece odmah. Odoh kupih i to, odabrah neku neutralnu boji, i kako je pocelo odlicno se zavrsilo. Zadovoljna sam.

Ja nalektrisana, vise ne znam nista. Gde mi je zivot, gde sam ja, a majstori nasli neki tranzistor, turili ga na vrh stepenica i tresti zgrada na muziku, na koju hocu da umrem. Radio Pink, ili tako nesto. Trpela ja jedno vreme, otkaci mi se trpilo, puce, odletim im ja gore I pocnem da se derem kao luda. Ako smo dobili pare i trpimo da nas bude svako jutro u 7, lupaju i buse po ceo dan, nismo dobili pare za psihicko maltretiranje, neka gase ili im ja gasim struju. Gledase me, ko vele ova luda i nista. Aaaaaaa, poludeh, i iskljucih im struju. E, pa necete ga vala majci. Zovite gazdu, pa se zalite. Tako i bi. Zove on mene, ja sikcem, kaze smiri se, nece vise, unece ga negde unutra da ne cujes. I ja pustih struju. Nece oni meni tani tobut!

Dodje na red krecenje, i ubijanje budji od silnih kisa koje su slivale niz zidove. Mazase to sa necim, smrdi da umres. I doci ce sutra da krenu….sutradan nikoga. Posandrcala sam, krenem sama da gulim zidove I da psujem, odradila ja pola sobe, dodje jedan i nastavismo zajedno da radimo. Poskidase mi vrata, hocu i to da farbam, odnese gore na gradiliste pa pistoljem, nema ulaznih vrata, nema vrata od kupatila, nemaa vezeee, samo da se radi. Kada sam otisla da vidim moja zelena vrata, kada ih nisam ubila, ono na sve lici, samo ne na lepo ofarbano, nisam mogla da verujem. Majstori!? Aj da poprave, napravise jos gore, tako I ostalo, uzas zivi, kao da su nogama farbali. Rekla sam im da se sklone da cu ja ostalo da farbam, smotani jedni. Tako i bese, ofarbah ostala vrata, i ko im nadje manu, jebacu mu nanu. Posle sam sama farbala stokove, pa radijatore, pa silne cevi po stanu…uduvala sam se i ubila radeci. Nemaaaaa veze. Aj da zamenim plocice u kupatilu, pola ih je bilo polupano. Dadose mi plocice, dodje Ziletov brat, manje pije, polepismo pola, kad za pola fali….aaaaaa, da ubijem nekoga….radis jednom u 20 godina tako nesto i nema. Nadjosmo resenje, nisam vise imala zivaca, i pravili smo mozaik, on lupa zelene plocice, i onda ih pobacamo po malteru, mnogo je dobro ispalo, sad mi zao sto nismo sve tako uradili. Nema vezeee, pola kupatila su bez plocice, pola mozaik, niko nema tako. U medjuvremenu majstor pocinje da gletuje zidove, vidim ja neki glet, mnogo bezveze, belo nesto kao mleko. Koji je to glet, neki bezveze, paz` mene, ‘nije Ljiski’ (cula ja da taj jedini valja),’ nije’. Dobro, idem da kupim, necu da mi rade sa nekim siptarskim. Prvi put sam sam zamolila radnika da izadje da kupimo dzak od 50 kila gleta, posle sam sam kupovala u kesama po 5 kila I sa drugaricama dovlacila kuci. Ne znam ni koliko gleta, ni koliko puta smo isle po njega. Nemaaa vezeee, ima da se uradi kako treba, jel?!

I zaista je dobro, a ono smirglanje posle gletovanja je bio sneg po celom stanu, nema vezeee, spavale smo na patosu, ne znam ni ja koliko dugo. Dovoljno da ne zaboravimo…

Onda da biram i mesam boje, ja kazem jedno on drugo, ali ispade na kraju otprilike, onako kako sam zelela. Stajala sam mu k`o Hitler uz dupe, i sve sto ne valja da se vrati ili neka se skloni da sama uradim. On ce meni da mulja, e nece! Onda sam resila da izbacim sve lustere iz kuce, kupuj plafonjerke, pa nove stekere, pa dovedose mi neke elekticare, ceski pricaju, svi neki Janovi. Jan ovaj i onaj razmilese se po stanu i nakacise sve sto sam trazila. Zavrsi se ta plejada za ne znam koliko vremena, aj sad da mi neko busi rupe za slike, police, mami garnisle…..kupi ovaj sraf, onda holsraf, doci ce sutra, prekosutra….pa idi kupi venecijanere za prozore, meri prozore….zovi majstora da ih namesti, ribaj brisi..i jednog jutra ni makac. Ni da progovorim a kamoli se pomerim. Gotovo. Odnesose me kod lekara, izleteo taj neki prsljen, lezi mirno, ne mrdaj se, gutaj dva nimulida dnevno…morala sam tako 10 dana, a zivka mi radi, jer dolaze buse, ja iz kreveta dajem instrukcije, iznerviram se ustanem, od bola se srusim u krevet….

Tako to bese…mozda sam nesto preskocila, ali sam nagrabusila, kicma je ostala do danas kriva I pomerena, stan sredjen, iako bi vec moglo ponovo da se kreci…ali nema vezeee, cek` da zaboravim ovo. Trajalo je oko tri meseca, koliko se secam…bez muske ruke, zenska radila, uradila I zadovoljna je…a, kicma, nemaaa veze.

Bila je ta neka godina, cini mi se pre bombardovanja, mozda i posle, ne mogu da se setim…radila sam i tada u trafici.

Raznog naroda se nagledah, svasta doziveh, kradje, duvanje trave u facu, pijane budale, one koji su iz komsilika i uvek ostaju duzni neki dinar, ili uzimaju na crtu, finog sveta, mladog sveta, onih sto prose…svasta u jednom danu.

U nekom od tih dana se desilo nesto, sto ne umem da zaboravim. Jutarnja smena, krece akcija: “Dobro jutro izvolite, dovidjenja, hvala…” Prilazi starija gospodja, nisam znala i sada ne umem da procenim godine, ali recimo izmedju 60-70 i rece: “ Sine, imas li da mi das neki dinar da kupim hleb, nisam primila penziju”, pogledah je, a bilo je zaista raznih ljudi za ne poverovati, prosi svako. I dadoh joj onoliko koliko je kostao hleb, ne secam se iznosa, i pomislih u sebi, ako me laze, neka joj je alal. Zahvaljivala mi je dugo, mislila sam idi bre zeno, mozda sad ode da kupi pivo i zvekne ga ili ono cokanjce, imala sam i takve slucajeve. Odagnah misli i nastavih da radim…Ne znam koliko je vremena proslo, znam da sam zaboravila na to, pojavljuje se ista ta gospodja i pokaza mi hleb i rece: “Samo da znas da te nisam prevarila, stvarno sam kupila hleb, hvala ti….”, blagosiljala me onako zanemelu i postidjenu. Bila sam na ivici suza, gledala je kako pogrbjeno odlazi niz ulicu i pitala se za sta je radila, kad nema za hleb, kakva je to drzava, koliko je nju bilo stid da prosi…koliko li je bila gladna kada se odlucila za ovakav korak.

Citav dan sam bila u nekom cudnom raspolozenju, stidela se svojih misli, pitala se za koji moj ja radim ako docekam ovako starost (ako je dozivim)…Nisam je vise nikada videla, ali nisam ni zaboravila taj dan, jer jos uvek traje. Takvih kao ona ima mnogo, i zelim da verujem da se to nama nece desiti.

Chatovala moja drugarica sa nekim likom izvesno vreme. Delovao kao ok. I dogovore se da se vide. Pristane ona i dodje to vece cuvenog sudara. Ona se unervozila, nije nikada pre tako upoznavala frajere, sta ako je manijak…nece da ide. Tu ti ja skocim, i kazem idem i ja iza nje, cuvam joj ledja, iako je dva puta vislja od mene…al nema veze. Necka se ona i pozove ga i kaze da se predomislila. On mukica kaze da se spremao ceo dan i da nije fer…  to nju slomi I resi da ide, sve sa mnom iza ledja.

Krenemo ti mi na dogovoreno mesto, ne secam se koje godisnje doba bese, ali poce kisa, kao da je neko narucio da pada…au kurac, pomislih ja a i ona, al nema veze idemo. Dodjosmo do tog mesta, stoji on i ceka. A, zbegecao se, spremao se ceo dan, kozna jakna, kosulja, trenerka i cipele. Nema da nema jbt. Kosulja uredno uvucena u trenerku, vazan detalj, pre cipela na sve to. Mukica. Aj nema veze. Odose oni u neki kafic na pice, a ja kuci, s dogovorom ako bude neka frka da me cimne I dolecem ma gde bili. Vratih se kuci i cekam. Mislim se ne lici na manijaka, a opet ko zna…prolazi vreme, pada kisa, pljusak nikako da stane, noc kao stvorena za ubistvo. Poceh da tripujem da se nerviram, nema je, kud je natera da ide…Eto nje posle nekog doba, odahnuh. I isprica mi sve.

Ona mu bila kao psihijatar, ispricao joj pricu o svom detinjstvu, roditeljima, braku, razvodu,bivsoj zeni…  da hoce da se zeni i to je to. Da od zene ocekuje… poceo da nabraja…ova ga gledala zblaznuta. Cek bre, prvi put se vidimo, a on odmah brak i sta ocekuje od istog. Ispitao je oficijelne stvari i da li moze da radja, jer bi on dete. Ona u soku. Sve sto je napricao je na mestu, ali misliiiim, taktike malo. Rekao joj da razmisli i da mu se javi. Kao poslovni dogovor jbt! Ona mu odmah rekla, da nije zainteresovana za takvu vrstu price i uslovljavanja, on je rekao da ona ipak razmisli i da ne donosi odluke na precac. Gledala ga je, ne znavsi sta da mu vise kaze, jer NE nije hteo da razume.

Rekoh joj, nema veze, idemo dalje, bar nije manijak i stoka. Ona se pitala da li je ovo gore. Zvao je narednih mesec dana da je pita da li je razmislila i hoce li da se uda. Na njeno NE, on razmisli ti jos malo, pa je zovi opet…Bio je toliko fin i dobar i ne znam kakav sve, ali nije hteo da shvati i razume NE, a njoj bilo zao da ga napusi….Onda se nije javljala na njegov broj…Na kraju je shvatio ili je nasao neku drugu…

Sta da kazem kao epilog ove price?! Ima nas raznih…

Da li je “bolji” onaj moj s peglicom ili ovaj koji je fin, posten I dobar? Kako s kojim razgovarati? I gde su normalni jebote? I sta je normalno vise?

P.S. Njoj chat vise nije pao na pamet, kaze dosta joj je jedno iskustvo.

Citah kod Mahlat, kako je imala situacije sa likom i meckom i setih se…

Pre nekih petnaest godina, ja lepa, mlada, zelena, saramantna, stojim u po bela dana na stanici i cekam bus da idem negde. Bus je 50, ko razume, shvatice, autobus zvani zelja. Cekam i cekam, palim cigare, gasim…Godoa nidje. U neko doba staje peglica (zuta), ispred mene, ‘frajer’ otvori prozor i rece : “Da te povezem?”, pogledah ga, krezavi neki, a vremena cudna, 90-te, gde znam ko je, manijak li je neki. Ja fino, kulturno devojce, odgovorih: “Hvala, ali ne idem nigde, cekam drugaricu da dodje”. Mislim bas mi je poverovao, posto sam bila skockana. Ali fino ga odjebah, zar ne? Mislim, kulturica sam bila. Kad se on izbeci na mene i krenu s paljbom na sav glas : ” Mislis da si neka riba picka ti materina, ja ti lepo nudim da te povezem a ti me zajebavas….” Kuku majko moja, narod na stanici se odmice, ja stojim i opet, ali sad sapucem jadna ; “Ali ja stvarno cekam drugaricu”. On ce opet: ” Mamu ti jebem, mislis da si uvatila boga za kurac, mislis da si riba, mars picka ti materina”, dade gas posle toga, pa zaokrete preko travnatog dela i vrati se iz pravca iz kog je dosao.

Noge su mi se tresle, napade me budala iz cista mira i ode. Sta bi bilo da sam sela u jebanu peglicu da me poveze? Ne znam i bolje je sto ne znam. Mozda bi prosla ko Mahlat, al` nju bar lik sa meckom i kajlom startovao a mene krezubi s peglicom. Po tome zakljucite ko je bolja riba od nas dve