U srednjoj školi imala sam neobiĆnog deĆka. Čokoladnog.
Bože, što sam ja bila zaljubljena u njega. Dovela sam ga kući da ga Mica upozna. Ona se zakucala za zid da se ne sruši, nije očekivala crnca u kući. Sutradan u busu ga je videla, i pobegla na prednja vrata da joj se ne javi.
– ‘Kako ljudima da objasnim da poznajem crnca, ti nisi normalna!’
E, vodi on mene u bioskop da gledamo ‘Bogovi su pali na teme’. Sećam se da je bio Avala bioskop. Nas dvoje, ja srećna, krcata sala – on jedini crn.
I, ne sećam se mnogo filma, osim Bušmana, flaše koka kole, čudnog coktajućeg jezika Bušmana, flašice koja je prokletstvo. Glavnog lika i plemena koji u flašicu gledaju kao da je čudo. Pa coktajući pričaju. Smejali smo se, držali za ruke i takoto.
I ne znam zašto sam se toga danas setila. Al’ mi lepo. Imam čega da se setim.
Čokoladni i ja samo raskinuli brzo, ja patila, on imao druge devojke. I sve je to ok, ali niko nikada mi neće uzeti iz sećanja to veče u Avali i Bušmane.
„ Znaš da on svaki put kad gledam film ili seriju, čitam knjigu mora nešto da pita, lupa u kuhinji, traži nešto od mene, ali uvek! On je ljubomoran na moje vreme, samo moje misli, preznojava se dok mu ne odgovorim na pitanje. Seti se da li smo ikad pričale preko telefona a da nije on utrčao da nešto pita, ajde seti se“.
„Nemam pojma, nisam obraćala pažnju, ali sad kažeš jeste tako“.
„Ej, ja gledam film on pita gde sam stavila njegove naočare, gde su čarape, rakija, čačkalice, cigare… a sve zna gde je, sve“.
„Pa što ne gledate zajedno film“?
„Neće on da gleda ’te moje ljubavničke filmove’, kao što ni ja ne gledam utakmice s njim koje na glas komentariše, da ne mogu i tada da imam mira“.
„On tebi skroz smeta, ispada tako“.
„Smeta i ne znam šta ću, dosadan je kao stenica, bavi se samo time šta ja radim, pita me za recept torte kao da će je on nekada mesiti, gleda me dok peglam i priča o najlepšem pogledu na svetu, a meni dođe da ga gađam peglom“.
„Čekaj, kažeš li mu šta?“
„ Ma jok, nemam živaca više ni da pričam. Ćutim i radim ono što sam počela, tražim mir, tišinu, da me ne gleda, ne pita ništa“.
„Onda on nema pojma kako se osećaš“.
„Zna, zato to i radi, sve sam mu rekla što i tebi – milion puta. Mislim da je on bolesno posesivan, kontroliše me, izluđuje“.
„Razvedi se onda pobogu“!
„ O, rekla sam da ću to da uradim, njemu. Plakao je, pretio da će da se ubije, napijao se, zatvarao u kupatilo satima. Ludela sam od straha da nešto ne uradi sebi, ne bih mogla to da nosim na savesti. Ucenjuje me, psihopata je, manipulator. Eto za koga sam udata, i stvarno ne znam šta da radim sa svojim životom, on ga je uzeo pod svoju komandu“.
„Uuuh. Mrziš ga?
„ Sada ga već i mrzim, nisam ni znala da to umem“.
„ Ja stvarno ne znam šta da ti kažem, to je jezivo“.
„Ništa. Iskukala sam ti se, odušila sa i ništa više. Nosim svoj krst i to je to. Kraja ovom ludilu nema dok je jedno od nas dvoje živo“.
Jedne noći, pre par meseci, dok sam bila u kupatilu čulo se urlanje. Prošla je ponoć, stajala sam i pokušavala da dokučim iz kog stana dolazi vikanje. Krenula sam ka sobi da uzmem telefon i pozovem policiju, zvučalo je jezivo, dranje se sve jače čulo, pogledah kroz prozor mladić i devojka se tuku, bacaju na automobile – parkirane. On njoj kurvo, ona njemu ološe i udri. Odjekivalo je kroz celo naselje. Udarci kao u bure, psovke koje ne umem da prepričam. Opet se latih telefona, okrenuh policiju Voždovac, predstavih se, rekoh odakle zovem i šta se dešava, mislim i čulo se. Ženski glas mi je odgovorio:
To se dešava na ulici?
Da.
Hvala, doviđenja.
Očekivala sam patrolu, da neko dođe – zaustavi to dranje i tuču. Ništa. Narednih sat i po vremena se nastavilo psovanje, udarci, momci i devojke koji su izašli iz kafića, razdvajali ih, drali se drali kao nenormalni. Niko ništa. Policije nema, da li je još neko zvao iz komšiluka – ne znam.
Piši horoskop Radice, zatvori prozor.
Gdeeee ideeeeš? – pita on nju.
Kood Veljkaaaaaaaa. – odgovara ona.
Ko ti je taj Veljkoooooo, sa’ću da ti jebem mater i tebi i celu Karaburmu ima da karam! Kurvooooooooooo!
Tras bum, udri. Razdvajaju je ih, vuku se po ulici, zovu po imenima, pijani, pijaniii, drogrirani šta god – normalni bili nisu.
Aaaaa, šipak ću pisati, uzemirili su me, a ništa ne mogu da uradim.
Zadruga ispod mog prozora se nastavljala, došli su iz kafića gde su bili, lik se još zeza:
Nisam trebao da pravim tako jake koktele.
Zatvori prozor, sedi – piši. Ma nema šanse.
Tukli se, psovali, istrčavali na kolovoz, vraćali se, povraćali, seli u automobile i otišli negde.
Ja ko prava baba (ko je višak), virim s prozora i zahvaljujem se nebesima što odoše.
Ovakvih scena siguno ima milion, ovoj sam ja indirektni prisustvovala, izvršila svoju građansku dužnost i ništa. Kao i za mnogo štošta i NIŠTA.
Čula sam se s drugaricom i ne uzlazi mi iz glave. Radi u salonu nameštaja u Beogradu, kao blagajnik (neću reći njeno ime, ni ime salona). Ubija se od posla, ne stiže da ode do toaleta, kafa, klopa su misaona imenica. Kupaca ONOLIKO. Stalno je pitam ko su ti ljudi što toliko kupuju nameštaj, ne zna ni sama.
Sinoć, sticajem okolnosti ostaje sama na radnom mestu (koleginici se razbolelo dete), red do vrata. U tom joj javljaju da mora da obavi posao za firmu. Izvinjava se kupcima i kreće da radi to što mora. Kreće linč. Ona kaže da više ne zna šta su joj izgovorili, svi u glas. Lanac je krenuo od ’kupkinje’, dame koja je prva počela da viče da ona ništa ne radi, posle nje momak koji je slikao kako’ ništa ne radi’, komentarisali su njenu tetovažu, zvaće šefa, televizije, novinare – ona ne radi ništa, a prima platu. Hoće kafu, ako već čekaju toliko. Dobili su kafu, nastavili su, a ona je ćutala i nije htela da ih pogleda, kaže da sam ih pogledala iznervirala bih se, pravdala bih se i sve bi trajalo mnogo duže. Ćutala je i radila ono što joj je rečeno, pozvala kolegu da odnese to što joj je rečeno da uradi, potom je krenula rad s kupcima. Naredna četiri sata nije ustala s radnog mesta, svi uzbunjivači i vikači su dobili račun i sve što treba. Na kraju je sravnila kasu i izašla s posla mrtva, bela, gladna, bez kafe u kasnoj večeri. Sutra čeka reakciju nadređenih, ona je kriva – ne kupci.
I ja se mislim, nije li ovo Srbija u malom?
Šta bi bilo da su kod lekara čekali?
I nadasve – odakle ljudima novac da kupuju toliko? Ko su ti ljudi? Ko su ti koji stalno kupuju krevete, fotelje, ugaone garniture, ormare, garderobere… neki po pedeset komada odjednom, opremaju hotele ili ko zna šta.
Nije Srbija, Beograd gladan, zato što živi:
Baš me briga imam stalan posao.
Imam decu, moram da glasam za sns (namerno malim slovima).
Meni je dobro, šta ću onima što se ne snalaze.
Kakva kultura, tu nema para.
Ti što šetaju po ulici nemaju pametnija posla.
PredCednik gradi puteve, bolnice, ni jedan pre njega nije.
Meni je, ja, ja, ja, ja, moram, briga me, ja, ja, ja.
Letovaću u Turskoj, idem na Maldive.. aerodromi su puni.
Većinu zabole za blagajnice, kasirke u Maxiju, radnice u pekarama, frizerke, poštare, prosvetare, konobare, spremačice, pozorišne radnike, medicinske sestre, roštiljdžije, penzionere sa malim penzijama… oni su iz niže kaste, stvoreni su da ih služe. Ko ih jebe kad se nisu snašli, fakultet je nebitan, to svako danas može da kupi. Većina svakodnevno kupuje, gradi, naručuje hranu, ima stanove opremljene ko iz časopisa, žene za kuvanje, spremanje, pedikire, manikire, ’noktadžijke’, skupe automobile… Kafane za sve vrste slavlja su rezervisane po godinu dana unapred. Instagram tako kaže, kupci u salonu nameštaja, kupci gotove hrane.
Mi siromašni smo manjina, ja da vam kažem.
Empatije nema, svako gleda sebe i bolje nam biti neće.
Neće i neće.
Glad je jedini pokretač, ovde nas je malo takvih.
Caruje nepravda, brza lova, kockarnice i sistem vrednosti nam je u kurcu dizvinete.
Zelena Soba 