Vidim da se svi pale da žele da žive na selu.
Evo dajem i ja moje.
Provodila sam svaki letnji raspust na selu, kao i dobar deo detinjstva. Grozno je.
Travuljina na sve strane iz koje svašta iskače, videla sam dva puta zmiju, mislila sam da ću da umrem od stra’. Kad upeče zvezda ništa ne pomaže, dok se jede ispod savršene hladovine, muve lete na nas i hranu kao da smo goMna, božemeoprosti! Kokoške nas kljucaju oko nogu, iz svinjca i štala smrdi kao u septičkoj jami. Kad padne kiša, blato je do guše i nema izlaska napolje. Radi se sve i ne postoji radno vreme. Kopa se, zaliva povrće ako nema kiše, beru plodovi, skupljaju šljive…
Vreme stoji, sat na selu nije potreban, ništa se ne dešava. Muški uglavnom loču rakiju koju su ispekli, žene ih psuju i idila.
A noći, užas, čuju se razni zvuci životinja, komaraca kao pčela u pčelinjaku. Jutra se dočekaju otečena, što od nespavanja, što od ujeda komaraca.
Lepa je ona fora kao sediš i blejiš u ništa, zelenilo oko tebe, čist vazduh, muk krave u daljini, ptičice cvrkuću i takoto.
Aha, aj sedi od muva duže od pet minuta!
Gradsko sam dete i asfalt je zakon.
Zelena Soba 