Prvi auto, mog brata bio je fića. Žut. Raspad živi, al’ nema veze. Njegov je. Išli smo do sela s njim, pokušavala sam i ja da vozim, neuspešno. Nije ga dugo vozio, otišao je ubrzo u vojsku. Ostao je žuća na parkingu, da ga ćale vozi kad mu treba.
A ćale… on je bio od onih ljudi koji nikad nije znao s novcem. Gde je trošio, šta je radio, nemamo pojma. Uvek je bio u nekim dugovima. Kao takav je i umro. Brat je vaćao njegove dugove nakon smrti.
Elem, zima devedesete. Crče zamrzivač!
Vadi polutke, paprike, pa red svilenih čarapa, grašak, boraniju… trči i nosi po komšiluku. Zamrzivač, onaj od 500 litara.
Šta sad! Kako kupiti novi zamrzivač bokte!
Kaže matori:
– Prodaću fiću!
Mi na njega:
Nemoj, nije tvoj, Nenadov je…
Ma jok.
On je našao rešenje.
– Šta će njemu auto dok je u vojsci!
– Dobro, aj da ga pitamo bar kad se javi.
Jok.
Šta da pita, on je rešio.
Na koju foru je uspeo da proda brzo fiću, nemamo pojma. Novi zamrzivač je stigao u naš dom.
Kad je brat došao iz vojske, nije mogao ništa. Čak ni da popizdi.
Ne znamo gde je žuća otišao, nikad nismo ni saznali. A zamrzivač sam jedva uspela da izbacim iz kuće pre par godina. Bio je stalno prazan.
Zelena Soba 