Podstaknuta desavanjima i reakcijama naseg naroda i nase svesti, sva ona neka razmisljanja po pitanju dece i roditelja, naumih da ispisem. O ovome sam pricala sa mnogima, i najcesce bivala osporavana, ali ja tako mislim, mozda i gresim, ne znam…
Najcesce se krive roditelji za nesupehe i pehove dece. Svi su pametni kako je trebalo uraditi, sta reci…
Idu mi na zivce roditelji koji se kite uspesima i neuspesima svoje dece. Smatram da nije tako. Roditelj daje 30%, drustvo 30%, ostalo je do licnosti deteta. Mislim da su deca mali ljudi.
Setila sam se par primera. Pre mnogo godina, gledala sam sa terase sina kako se svadja sa majkom, nju i nisam cula, a on je vikao; “mars kuci, mamu ti jebem glupu, skloni se da te ne polomim…”, bila sam u soku, kako dete to moze da izgovori majci. Ne secam se godina, ali recimo da je on imao oko 20 i nesto. Stvarno je mogao da je polomi od batina, jaci je od nje. Moja majka meni rece, da ti meni ovako nesto izgovoris ja bih se ubila ili bi te ubila. Nisam nikada ni pomislila da joj to kazem. A ta majka je sigurno vaspitala sina da je psuje. Tesko. Svaki roditelj je dao sve sto je umeo i znao.
U vise navrata u mojoj zgradi sam cula devojku, sada zenu, kako majci govori; “jedi govna glupaco jedna, nosi se…” Nije je vaspitala da joj tako govori, ne mogu u to da poverujem, znam ih obe 30 godina. Jednostavno je mala luda i alapaca a majka se boji.
Zanemela sam gledavsi na nekom od kanala majku u nekoj instituciji koja je dosla da pita da li postoji zastita za roditelje. Sin joj je narkoman, obije stan, udje unutra, prebije je, ukrade nesto i ode. Ona kaze da to nije njeno dete i da ne zna kako da se zastiti da li u drzavi postoji neko ko je moze zastiti ili ce ga jednom sigurno ubiti.
Poznajem jednu divnu porodicu, imaju sina, majka nikada nije radila, bavila se sinom. Radila je domace zadatke sa njim, vodila ga treninge, ucio je engleski…isli su zajedno na letovanja, zimovanja…obozavala sam tog pametnog klinca. Postao je diler, cujem, vidjam ga kako se vozi taxijem, ne javlja mi se vise..roditelji samo u prolazu…sta se dogodilo?
Sta moze roditelj da uradi? Pricam o tinejdzerskom, pubertetskom dobu, kada se prelaze granice. Kad roditelj uvidi da mu je dete krenulo testosteronskim, narkomansko huliganskim putem.
Da ga veze za radijator? Vodi kod psihologa, vodi sebe da pita kako da se ponasa?
Deca lazu. I ja sam svoje lagala kao bela lala kada sam bila u tom dobu, samo sto su bila cednija vremena. Roditelji naivniji. Sada se sve zna. I opet ima ono ali.
Roditelj radi od 9-17, dolazi kuci oko 18 i kad da se bavi detetom? Za to vreme tu je drustvo, racunar..sve one vrcave stvari koje deluju bezazleno i odjednom, obicno u srednjoj skoli odu predaleko.
Kako roditelj moze biti siguran gde mu je dete? Zahrce u 23h, umorni ljudi, dete se iskrade i ode u grad i vrati pre njihovog ustajanja, pijano, drogirano sa ko zna kojim drustvom.
I kada se primeti da je krenulo stranputicom, sta onda uraditi?
Roditelj daje dve od sebe, vaspitava, radi, placa treninge, letovanja, zimovanja, garderobu, mobilne, racunare, prica..ali ulica je zanimljivija. U zavisnosti od licnosti deteta, hrabrosti ili straha koje poseduje, uletece u grotlo ili ce se okrenuti nakon tih ludorija skolovanju, fakultetu..
Nisam roditelj, nemam taj osecaj, gledam klince od brata, prijatelja, njihove probleme, nedoumice, strepnje, strahove…nije im lako.
Kazu neka su ziva i zdrava, nije to dovoljno, definitivno!
Ne znam sta sam sve htela da kazem, ali ne krivim samo roditelje, i ne dizem im spomenike za uspehe i neuspehe dece.
Ima jedna curica od 18 godina koju obozavam, kao da je moja. Roditelji su joj razvedeni, zivi sa majkom. Majka ima decka kod kojeg provodi mnogo vremena, u proseku ona je sama 4-5 dana i noci u nedelji. Moze sta hoce, prazna gajba, izlazi u razne klubove, provodi se i odlican djak je. Sprema prijemni za fakultet. A moze sta hoce. Jednostavno u njenoj licnosti ne postoji taj kod da prelazi granicu. Moze da dovuce drustvo, 15 frajera.. ma da radi sta hoce. Ona za sve ima meru. Naravno da je tako i vaspitana, ali mislim da je mnogo toga do nje. Ima dete cilj u zivotu i ide ka njemu. Zapanji me cesto svojom zreloscu i odlucnoscu.
Mislim da svaki roditelj daje detetu ono sto najbolje ume i zna, ostalo je na samom detetu.
Od najgorih roditelja ispadnu dobra deca i obrnuto…
Nasla sam savrsene ilustracije odnosa roditelji deca na sajtu Politikinog zabavnika uz koji odrastah.
Zelena Soba 
Ilustracije su ti stvarno odlične! Ali sa većim delom teksta se ne slažem. Kako objašnjavaš naše generacije? Kako mi nismo bili i nismo ni sada takvi prema našim roditeljima? Kako smo se to mi rodili s merom, pa svaki dan se javim svakom komšiji, pomognem bakici iz stana 1 da siđe niz ulazne stepenice? Bilo je i narkomana, bilo je i da smo slagali s kim smo i gde smo u gradu, ali smo „nekako“ odrasli u normalne ljude. Imali smo neki čaroban napitak?
Onog trenutka kada se majci bude obratio kako ne valja, polomicu mu vilicu i on to zna jer sam mu rekao, on to zna jer poznaje svog oca. I tu nema milosti. Sin mi je, ali zenu cu braniti pa taman ne znam sta da je.
U mom primeru, uci se od malena. Javicu se za desetak godina da referisem po ovom pitanju, za sada je pod kontrolom i vaspitavanjem oba roditelja…
moram da se javim samo zato što obožavam crteže boba živkovića. a i istina je sve ovo što si napisala.
jao, moram da prokomentarišem Dedin komentar: hahaha, dobra ti je ideja. i podržavam zaštitu žena 🙂
I slažem se i ne slažem se.
Kada majka pusti sasvim malo dete da istera neki svoj hir, recimo da dete plače i vrišti, hoće neku igračku da mu kupi, a majka onda meka srca kupi da ne bi pravila haos u prodavnici ili tako nešto slično, samim svojim postupkom ta ista majka pravi prolaz da joj dete sutra prvo kaže „pusti me, beži tamo!!!“, a nešto kasnije i mnogo teže reči poput ovih koje navodiš.
Gledam gomilu takvih slučajeva po igraonicama i radnjama i muka mi je, koliko iste te majke mrzi da objasne detetu da to tako ne može, ili osećaju neki vid krivice, pa im bude lakše da detetu ispune svaku želju, da svoje malo čedo priviju na grudi i uteše, umesto da podviknu i kažu „NE!“ i tačka.
Svako dete će da pokuša da izmanipuliše svoje roditelje, na suze ili „tako sam sladak“, nije ni malo lako odupreti se, ali mislim da tu na početku nastaje problem, koji kasnije samo sve više izmiče kontroli.
Čvrsto verujem da se deca vaspitavaju do svoje šeste godine života. Do tada šta si uradio, uradio si, sve posle toga se nadograđuje na taj „temelj“.
Nisam ni pametna ni iskusna na ovu temu, ali.. pošto imam zadnjicu, imam i neko mišljenje. 🙂
Siguran način da od deteta napraviš čoveka je da ga od početka tako tretiraš.
Garancije ne postoje, možeš da uradiš sve kako treba i da ‘taj mali čovek’ ode stranputicom, a možeš da ne uradiš ama baš ništa i da priča dobije srećan kraj. Kako god, ni jedno ni drugo nije opravdanje da trud sa roditeljske strane izostane.
Ono što meni bode oči je da roditeljska ljubav koja se do skoro podrazumevala, sad mora da se ‘pokaže i vidi’ u raznim oblicima, e to ume da mi zasmeta ponekad.
Evo, dao sebi desetak sati da razmislim i da ne komentarišem tekst, jer u dve rečenice može da se kaže eventualna glupost, i jer tema je komplikovana i višeslojna; medjutim ono što znam sigurno jeste da su ovi današnji klinci iz mamine izašli sa mobilnim u jednoj i sa tastaturom od kompa u drugoj ruci!
Daću jedan banalan primer koji sam često prepričavala.
Kći jednih mojih prijatelja, prelepa mala slatka devojčica, slušala ko zna od koga sve (baba, deda i na žalost čak i od rodjene majke) kako psuju, te se i ona sama počela ocu na taj način obraćati. Jednom prilikom, rekoh svom prijatelju: „što pobogu čoveče dozvoljavaš to, narašće ona i tada ……?“ Neka, tako je slatka kad to kaže, odgovorio mi on.
Narasla ta mala slatka devojčica nastavljajući i dalje se tako obraćati ocu, dok bi majka govorila: „neka, zaslužio je ….“
Sa 15 godina ostala je trudna, porodila se. Trebam li dalje pričati.
Danas se deca od malena mešaju u razvogore odraslih, vode glavnu reč, gledaju mnoge kako se bez vidljivog rada obogaćuju, takvi ljudi im postaju idoli…….
Teško je govoriti o ovaj temi, mada sam ubedjena da mnogo, mnogo zavisi prvenstveno od porodice. Ne samo od oca i majke, dede i babe takodje mogu svojim popustljivim ponašanjem prema detetu mnogo uticati na njegov razvoj. Ali ovde ne možemo govoriti samo o našem činjenju ili ne činjenju, o našen načinu vaspitanja, ophodjenju, popustljivosti. Mnogo zavisi i od samih gena (o ovome bih na žalost mnogo mogla govoriti).
Na drugo mesto, nakon porodice dolazi okolina, društvo.
Ono šti ti nazivaš ličnošću deteta, slažem se sa tobom, ali, zar i mi svi ne utičemo na razvoj te ličnosti? Zar se na taj način opet ne vraćamo na porodicu, pa društvo i okolinu u kojoj živimo?
Dragi moji slazem se sa svima i ne znam sta bih vise rekla sto vec nisam napisala, citam komentare, razmisljam i nemam odgovore..
Imam dvoje djece, vaspitala sam ih isto kao sto su mene moji vaspitali, nekad, sama, sebi prigovorim da sam napravila mnogo pogresaka,a cesto mi i one znaju reci:“mama, mama,umjesto da si nas vaspitala kako treba lagati, varati za svoju korist, ti sve kontra“. Ovo nenavodim bez razloga, starija cerka je radila stage(praksu) u jednom vrticu, obisla ju je profesorica i odma joj skrenula paznju da se nesmije previse davati , jer, ce je drugi iskoristiti, znam da je tako, a i mala se dosta puta uvjerila u to.
Ovde su pomesane babe i zabe. Droga je jedno i danas zaista nema garancija da ces zastititi dete od toga bilo kakvim vaspitanjem, ali izvini, za to da li ga dete postuje odgovoran je samo roditelj. Znas kad bi smeli da me opsuju? Kakvo drustvo, kakve njihove licnosti.
I ja mislim da su babe i žabe strpane u isti kođ.
Ne može sve da stane u komentar, tema je stvarno preširoka.
Iz, sopstvenog, i samo iz sopstvenog iskustva tvrdim da dete prvo formiraju roditelji i njihovi postupci. Ali, o ovome bih mogla do zore.
Odmah da se ogradim: nisam majka. Premlada sam za to, ali jesam cerka koja sa svojom majkom ima (koliko ja mogu da vidim oko sebe) vrlo jedinstven i nesvakidasnji odnos, u pozitivnom smislu.
Za sve sto sam postigla u zivotu, ona je zasluzna. Moja mama je ulozila sve sto je imala, svoje vreme, novac, znanje, vestine, darove, sve, bukvalno sve sto je imala je ulozila u mene (jedino sam joj dete).
I da se razumemo, ja smatram da ono sto jesam nema veze sa mojom licnoscu. Odnosno, da je moja licnost samo osnova, temelj koji moze jos da se oblikuje, da se na njega zida i gradi i dogradjuje, da se rusi i preuredjuje po volji roditelja. Ko sam ja je mozda 20%. Mozda. A koga je moja mama napravila od mene je sve ostalo.
Sve sto imam(o) da kazemo na temu moze da stane u ceo blog, a ne jedan post. Tema je vrlo delikatna i vrlo siroka, ali ja zivim u ubedjenju da su roditelji prvi i glavni razlozi uspeha (ili neuspeha) deteta.
Verujem da je teško biti majka, ali još uvek ne znam kako je majkama.
Mislim da dosta zavisi od roditelja, ali ima dece koja se ne daju „ukrotiti“.
Nije lak posao, a svaka greška skupa je.
uh… tema preopširna i delikatna.
Mojoj djeci sam i roditelj i drug i jaran i prisluškivač i pratilac i policajac i pretresač odjeće, zavirivač u sveske…
držim ih na oku, uvijek. Pratim sa kim se druže, gdje izlaze, kad dolaze i slično.
Mislim da je odnos u porodici najvažniji, ono što djeca „ponesu iz kuće“ nose cijeli život.
Mora da postoji red i da se znaju uloge.
Nisam previše popustljiva, ali nisam ni katil što bi ovde rekli 😉
Elem
mnogo mnogo truda moramo uložiti u vaspitanje djece, previše posla, umor i sl. je samo izgovor…
Zaista se o ovoj temi moze i drago mi je da se komentarise.
Mozda sam pomesala babe i zabe, mozda gresim, ako je i tako drago mi je.
Samo se zapitam, odakle onda one silne pirsingovane devojcice, sa golim stomacima, i napucenim ustima po splavovima, kaficima, fejsu, odakle onoliko testosterona u mozgu huligana protiv mnogo cega…svi ti roditelji grese?
Primecujem da je onda to jako veliki i porazavajuci broj roditelja.
Ne znam sta je tuznije od to dvoje, toliki broj nevaspitanih roditelja i dece..
Ponekad poslovice i mudre izreke zakažu(Kako siješ, tako i žanješ). Mnogo je razloga. Stanje u porodici, školi, okolina, mediji i ko zna šta sve ne. Ponekad se neko rodi sa genom koji traži nevolje i nasilje. Najčešće je to sve život koji nas okružuje. Naravno da kažem i da roditelji ponekad griješe što svojoj djeci sve omogućavaju sa konstatacijom Pa svo njegovo ili njeno društvo to imaju/rade i sl. Valjda je nekima lakše odgajati djecu linijom manjeg otpora. Šta znam. Nisam psiholog niti sociolog. Otac sam dvije djevojčice. Daću sve od sebe da društvo dobije dva samosvjesna i zrela član. Da li ću uspjeti? Trudiću se.
Deca jesu mali ljudi. I vaspitavaju se od rodjenja. I ne samo rečima nego i postupcima.
Mislim da je sve do roditelja a gde greše bi bio predug komentar. Niko ne želi da mu dete bude kao neko od ovih koje si pomenula.
Nekako mi pade na pamet da bi svako o ovome trebalo da napiše svoju priču, većina kaže da je komentar malo. I oni koji jesu roditelji, o sebi, i oni koji još nisu o onome kako vide odgovornost svojih roditelja.
Da znas da treba.
Ne razumem zasto te to cudi. Da se prvo ogradim – niti mislim da sam najpametnija, niti mislim da sam bezgresna i nikad nisam spremna da razapnem roditelja bez da kazem sebi – imas svoju decu, cuti. Ali svi ovi ludaci sto setaju zemljom, nevaspitani, neotesani, neobrazovani, japajajci…svi oni gaje neku decu. Isti ti sa kojima ti i ja ne umemo da izadjemo na kraj. Za njega je pirsing vr’ vr’ova. Zivi od jedne gluposti Ekrema Jevrica do druge, jebe se njemu kako mu je vaspitano dete. Pre neki dan vidim skolsku drugaricu na fejsu stavila sliku svoje cetvorogodisnje cerke, smaknula bretelu sa ramena i puci usta. 37 ljudi lajkovalo. Ja im napisala da cu da ih prijavim socijalnom radniku. Ono sto je tebi skandalozno, vecini je pozeljno. Hleba i igara, pa udri!
Meni ovo pade na pamet:
“ Prvo pismo mojoj majci
Prošlo je tek nekoliko nedelja kako smo se upoznali. Ustvari, kad bolje razmislim, naše upoznavanje pocelo je mogo, mnogo ranije. Vec devet mjeseci nepogrješivo osjecamo jedno drugo: ti moje pokrete, ja tvoju zabrinutost, nezadovoljstvo, napetost, srecu, spokojstvo.
Sada smo se, konacno, sreli. Da li te je susret sa mnom malo razocarao? Priznajem, nisam ona bucmasta, plavooka i plavokosa beba koja se vidja na televizijskim reklamama. Nisam takva, ali sam tvoja beba i od sada zapocinjemo život zajedno.
Vrijeme je da pocnemo da se upoznajemo. Pred nama je dug period tokom koga cemo otkrivati jedno drugo. Oboje moramo biti strpljivi. Ponekad neceš razumjeti moj plac. Možda ceš se ljutiti. Ponekad ceš se osjecati krivom, jer nisi u stanju da me odmah razumiješ. Molim te, imaj strpljenja. Da bi se dvije osobe srele i otkrile jedna drugu potrebni su dani, mjeseci, godine…
Ja cu tebe upznavati preko topline koja zraci iz tvojih ruku, narucja, glasa. Preko tebe cu upoznavati svijet. Zato nemoj cutati dok mi prilaziš. Tepaj mi, govori nježne, lijepe rijeci. Pjevuši. Sve to potrebno mi je isto toliko koliko i hrana koju mi budeš davala, cista posteljina, provjetrena soba.
Prvih mjeseci biceš cio moj svijet. Ako me uzmeš u narucje da bi me nahranila, radi to toplo i nježno. Nemoj biti nestrpljiva. Nekim bebama potrebno je desetak minuta da utole glad, drugima mnogo, mnogo više. Upoznaj moj ritam. Kratak predah na tvojim grudima znaci mi isto toliko koliko i mlijeko koje mi daješ. Ako me hraniš na bocicu nemoj mi je davati kroz ogradu kreveta. Možda je tako jednostavnije i brže, ali meni si potrebna baš ti i toplina koja zraci iz tvog narucja.
Kada smo došli kuci, tih prvih dana bilo je puno ljudi oko nas. Narocito žena koje oko beba znaju više. Ali, bez obzira na to, dopusti muškarcu koji mi je otac da bude pored mene. Možda je on nespretan u povijanju beba, ali to mi, vjeruj mi, nece smetati. Mnogo je važnije da me tata upozna tih prvih dana i da svi zajedno, što prije, postanemo porodica. Poslove oko mene radite zajedno. Bice to sporije, iscrpljujuce za tebe, ali to je jedini nacin da nas približiš jedno drugom i omoguciš da se zavolimo.
Bice tu mnogo problema. Niko nas nikada nije ucio kako da budemo uspješni i dobri roditelji. A to je nešto što svako želi. Prvi korak u tom ucenju je tvoja spremnost da me osjetiš, cuješ, upoznaš i prihvatiš.
…. Ucinimo te prve korake zajedno“.
„Roditelj daje dve od sebe, vaspitava, radi, placa treninge, letovanja, zimovanja, garderobu, mobilne, racunare, prica..ali ulica je zanimljivija“
tu ti je odgovor! daje sve od sebe, ali da li prica sa detetom? kako su mene moji naucili da razlikujem dobro od zla i da ne predjem na tu drugu stranu… a bilo je iskusenja, samo mi zazvoni majcin glas u glavi, i setim se tatinog mrkog pogleda…
Mene buni isto tako da iz jedne porodice, istog vaspitanja, izadju razliciti ljudi.
Recimo dva brata, sestre…jedno naucnik, direktor, drugi porpalica, kriminalac..
Kako se to desi?
Decu ne treba razmaziti, po meni je to prvo i osnovno! Svoju decu učila sam prvenstveno poštovanju, skromnošću i reći “ nemam ili nisam u mogućnosti „. Veliki deo uzima karakter samog deteta. I sina i ćerku vaspitavala sam isto. On je zadovoljan i namanjim sitnicama – ona će uvek tražiti još, na njega ću vikati, zaplakaće se, ćutati ili povući u sobu – ona će raspravljati samnom tri dana, dokazivati da je u pravu i inatiti se. Eto i šta sad…
Oboje su uspešni, za sada, hvaljeni i ne prave gluposti, imam poverenja u njih, ali ipak mislim da je najbitnije pravilno ih usmeravati i dok su mali učiti ih da postanu svesni kada naprave grešku i izbegnu da istu ponove. Učiti ih na sitnicama, primerima koje sami mogu da vide.
Nisam pročitao komentare i ne znam da li je iko napisao, verovatno jeste… ali dosta puta takvom odnosu kumuje preterani zaštitnički odnos majke do deteta koji neki zovu stakleno zvono i rezultira kasnijoj razmaženosti, što opet dovodi do toga da dete očekuje od rodutelja kao kasnije i od celog sveta da dobije sve što poželi.
Možda grešim…
Nemam primedbi. Složila bih se sa tobom u potpunosti. A od testoste…onoga, već me hvata strah, šta i kako će da bude. Ko preživi, pričaće. Bedasto je ovo sad da napišem, ali, odličan tekst!
jos na svom starijem blogu pisala sam o simbiozi odnosa majka-kcer. mnoo toga dugujemo svojima, no oni nekad i sputavaju. nije dbro kad se brinu, ni kad se ne brinu
Ko ce biti pametan, cini mi se, da je svaka porodica prica za sebe, u svakom slucaju, hvala na komentarima i razmeni misljenja!
Samo je jedna,majka!
Tako je duleee 😀
Naravno Zelena da ima mnogo i do same djece. Na kraju krajeva, Bog je Bog, pa je ljudima ostavio slobodu volje i izbora. Tako i sa mladuncima-sami biraju svoj put i donose svoje odluke. Roditelji mogu da im budu od pomoći i(li) od štete, ali ne mogu oni biti ti koji će živjeti njihove živote.
Hiljadu puta sam već pričala o odnosu mama – dete. Ima puno istine u svemu što je napisano i u tvom tekstu i u komentarima. Mislim da sam ovde najstarija majka, no, nije ni bitno.
Važno je biti dosledan, pružiti deci mnogo ljubavi, imati razumevanja za njihova interesovanja, istraživanja, želje, ali, teško je odrediti „meru“.
Najlakše je kritikovati tudju decu, dok ti u isto vreme, tvoja rodjena, mast vade.
Jeste, sve što u životu urade dobro ili loše, krive su MAJKE! Uvek se kaže: lepo ga je majka vaspitala!
Prema tome, svako mora sebi odrediti cilj u vaspitanju, a greške se vide mnogo kasnije! 🙂
Zelena, tvoj tekst je mnogo bolji nego da si ga pisala kao majka nekog deteta. Ti sagledavaš svoju okolinu očima neopterećenim majčinstvom i time stičeš mnogo objetivniju sliku nego neke „majke“. I volim kad ti pokrećeš tu temu jer iz tvojih reči mogu mnogo saznati…
Znaš da ja imam toliko dece da bi trebalo da sam extra iskusan u svemu ovome… ali nisam, sluđen sam do besvesti…
Lično nikada nisam opsovao pred svojim roditeljima, punih 50 godina. Ne dozvoljavam ni mojoj deci da psuju pred nama, da se svađaju međusobno pred nama, da upadaju jedno drugom u reč pred nama itd…
Ali mislim da su veliki problem roditelji, egoizam samih i manjak ljubavi prema deci su uzrok velikih zala koja se javljaju u adolescenciji. Ali, kao što mnogi rekoše, ovo zahteva serijal blogova, a ne jedan komentar.
Hvala vam drugari, Alex postideo si me 😳 hvala!
Pisite narode, ovo je tema za svakoga!