Pre neki dan posetih moje selo. Bio je parastos stricu. Necu napisati nista novo, stajala sam na tom malom seoskom groblju, uglibljena u ilovacu, posmatrala ljude, grobove, hranu prostrtu po humci. Onako ukaljani narod je stajao na grobovima, njih troje na grobu mog oca, brat mi nije dao da reagujem. Drzasmo svece i neki hlebcic, slusasmo pomen…posmatrala sam ljude.
Hrapava lica seljaka koji su dosli, zena koje su sluzile. Sirotinja.
Kasnije smo otisli do kuce, sluzili su hranu, prali sudove u hladnoj vodi sa bunara, ja se zakucala uz smederevac i nisam mrdnula odatle. Pricali su o Farmi, Dvoru…klimala sam glavom, znam da nemaju sta drugo da rade sem da gledaju televizor.
Selo je mrtvo, nema mlade duse, ono malo ostalog sveta cija su deca u Beogradu, je samo i tuzno. Ne znaju za drugaciji zivot. Zive od onoga sto im deca posalju ako im posalju, nemaju ni oni i od onoga sto su tokom leta ostavili. Skromno, mese hleb, pasulj, krompir, kupus…
Pokorno zive svaki dan.
Oblace se u stare stvari svoje dece, nisu nigde putovali, letovali, zimovali, ceo zivot im je tu.
Nekada, u vreme kada sam i ja leta provodila tamo, bilo je zivo. Bilo je dece, culi su se ljudi, druzili smo se svi. Sada svi pomrli ili otisli.
Selo izumire.
Zalosno je sto je udaljeno od Beograda nekih 60 kilometara. Pripada Beogradskoj opstini a sve ono tamo propada. Njive neobradjene, sume na sve strane, livada… Hteli smo i mi da prodamo njivu, nece niko da kupi, sta ce mu.
Veliki deo tog naroda nema kupatilo, telefon, nisu imali para da uvedu.
Zive zaboravljeno u tisini koja mi je parala usi.
Ne cuje se nista, ne cuje se niko, sem lavez pasa u daljini.
Znam da je ovako u velikom delu Srbije, tuzno, zapusteno, zaboravljeno, ostavljeno. Narod zivi i tamo, nekim njima naviknutim zivotima u skucenim kucicama, sa jednom prodavnicom u centru sela u kojem ne videh nikoga. Pustahija.
Otisla sam odande sa cudnim osecanjima I mislima, kako zivot nekome namesti…zivot.

Advertisements